Чекајући ветар

Знате када се каже да нешто тече као музика... али вероватно не бисте у исти контекст ставили музику и управљање отпадом... отпад је ђубре ... и смрди... асоцира на препуне контејнере, муве, псе и мачке луталице који развлаче усмрделу храну... Не мора да буде тако... може да буде и уметност - као у Бечу, где се највећи део отпада дисциплиновано разврстава и рециклира, а остатак се спаљује. Једна од спалионица у самом центру града је не само уметничко дело које посећују туристи већ је и храм уметности са бројним концертима и изложбама.
О томе говори новинарка Првог програма Радио Београда Наташа Ракетић.

Судбина храста из села Савинци, старог шест стотина година, одлучена је - биће посечен да бисмо новоизграђеним аутопутем одјурили у будућност. За оне сентименталне биће направљен спомен-парк са плочицом и делом старинског храста, као знак да држава држи до старе народне "тиква без корена" - како да не, имамо корене, само ћемо мало да их модификујемо да не сметају.
Причу о вековном дрвећу и њиховој судбини у зависности од тога у којој су земљи имали срећу или несрећу да расту, испричаће вам Катарина Самуровић, аналитичар заштите животне средине.

Аутопутевима у Србији није лако - кад год хоће да се пруже, испречи им се неки комад историје. Ми историју негујемо у школама, локалним завичајним удружењима, помало у музејима (онима који раде), а радо и обилато се потеже за све врсте политичких свађа. То што хоће да искаче одасвуд, прави проблем. Уосталом, и није баш да би био неки проблем да јавност нема потребу да се емотивно везује за старудије. Базилика стара петнаест векова може да остане затрпана испод аутопута који ће да иде преко ње. Остављамо је будућим генерацијама јер ми сада немамо могућности да изместимо грдосију од 1200 метара квадратних... па кад за триста година буду копали, могу да раде са њом шта год хоће - није да им је нисмо сачували. Шта о томе каже струка?

Аутор и водитељ емисије је Александра Вукићевић.