Воденица

„Ако хоћеш да направиш воденицу поточару ваљало би да почнеш с мртвицом. Мртвица је од дрвета. На мртвици стоји ђед. Ђед је од челика. На ђеду је крстачка. Крстачка је од гвожђа. Крстачка улази у ђеда. Ђед је женско, крстачка је мушко. На крстачки стоји коло. Коло је гвоздено. На колу вретено с гвозденим гривњама. У вретену челична преслица. Челична преслица пролази кроз доњи камен. Доњи камен је непокретан. На преслици је паприца. Паприца држи горњи камен.

Али, још има да се деље, кује и закива.

Кош. У кошу је дашчица која уставља воду. На кошу је чокара. С чокаром је спојена кључаница. Кључаница испушта жито. Ту је још и чекетало. И мучњак. Куд би жито, ако нема мучњака.

Брана је насута земља и грање. Може и бетон. Брана се зове бент. Бадањ је налик на огромно шупље дрво. У бадањ се сјури вода. Вода кидише на ципун.

Ни ту није крај. Има још један важан део. Зове се кобила. Кобила служи за подешавање камена.

Кад се све то направи и састави, готова је поточара, заспи је житом, ето мељаве!“

Тако је поточару, реч по реч, саставио књижевник Бранко В. Радичевић, а наша гошћа из прошлости, овога пута, биће управо – воденица.

Ауторка текста - Ханна Гадомски

Глумац - Синиша Убовић

Наратор и уредник - Мирјана Блажић