Зашто плачеш, душо?

Трауме које су оставили I и II Светски рат – наоко далеко иза нас, и даље провоцирају. Мало тога смо, као друштво током свих ових деценија, осветлили, објаснили, схватили - а све то – утиче на наше животе.

Ментална онеспособљеност, као последица колективне трауме је први пут јавно призната тек после рата у Вијетнаму – када су ветерани почели да се окупљају у неформалним групама за подршку – како би једни другима помогли. Тада је настао и термин ПТСП, (посттрауматски стресни поремећај) који се до тад, у стручној литератури, обележавао појмом “shell shock” – и означавао ментални шок: осећај као да је глава крцата свега, паника, несаница, проблеми са ходањем, комуникацијом и уопште проблем са прилагођавањем нормалном начину живота.

Колективна траума којој бивају изложени читави народи, дуго остаје у њима и утиче на креирање односа у друштву, вредновање, изборе, будућност.

Рецепт за “излечење” није ни дефинисан ни јединствен – пре свега зависи од културолошких карактеристика друштва, а онда и спремности и способности заједнице, па и државе, и наравно сваког грађанина понаособ, да се суочи са траумом и подели своје искуство. Кад препознамо да и други имају сличне “симптоме”, да се колективна траума “разлива” на све делове друштва, и осетимо солидарност, а пружимо подршку, крећу сузе и лагани опоравак, сматра Марко Томашевић, психолог са којим разговарамо о емоцијама које нас преплављују ових дана.

У другом сату Магазина, разговарамо са Владом Скерлићем, иконописцем који се недавно вратио из Боцване.

У овој афричкој земљи, за коју се неформално процењује да има мање од 1000 наших грађана, а укупно мање од 2 милиона становника, подигнута је Црква Светог Саве - други православни храм на југу Африке.Први подигнут још 1978. године је Храм Светог апостола Томе у Јоханезбургу.

Са вама Ружица Зоркић-Радичевић