У Ужицу, из Кремaнa

Једне вечери док сам испијала шољу топлог какаа, зазвонио је телефон. Позвала ме је моја добра пријатељица још из гимназијских дана. Сваког викенда је као туриста одлазила у неко ново место, и овога пута желела је да ми исприча шта је ново и занимљиво видела у Ужицама. Тамо, каже, има доста занимљивих места која треба посетити, а времена увек мањка. Њеној срећи није било краја када је срела човека из Кремне, који је продавао домаћи сир и кајмак. „Верујем да праве ствари никада неће изумрети, као ни поштени и вредни људи”, рекла је. Још је једино такав сир пробала од сељанке из Пљевља, а ни онда није жалила утрошеног новца. Док је препричавала своје утиске, у мојој глави се вртело једно те исто питање. Једва сам успела да је зауставим и кажем: „Чекај мало, зар се не каже у Ужицу?“