Хаљина од звука, народни крој

Најмилија песма Наде Александровић била је „Зрачак вири“, нарочито зато што је за њу била везана једна дивна успомена. „Ето, ја сам ту песму знала још као девојчица, пре рата. После сам је заборавила, али је се једног дана сетим. И почнем је певати. То је створило читаву малу сензацију. За кратко време је цео Београд певао „Зрачак вири“. Те исте године били смо на летовању у Сокобањи. И тамо, приликом једног излета на Озрен, упознала сам се с госпођом удовом покојног Исидора Бајића, композитора те лепе песме. Госпођа ме је загрлила и пољубила. Била је срећна што ме види и захваљивала ми је што сам оживела песму њеног покојног мужа“ – поверила се Нада Александовић новинару часописа Радио Београд.

Василије Хаџи-Мановић, отац певача и глумца Зафира Хаџиманова, и деда музичара Васила Хаџиманова, пред почетак Другог светског рата већ је за собом имао више од 300 наступа пред микрофоном Радио Београда. У том тренутку био је најпопуларнији радијски певач и сакупљач народних песама из тадашње Јужне Србије. Иначе, Василије Хаџимановић је био апотекар, магистар фармације, и хонорари од певања помогли су му да заврши студије. А фармација му је помагала у прикупљању народног блага на терену….

Као певач, Сима Беговић је са сестром Лелом стао пред микрофон први пут 1935. у емисији „Ноћ у Скадарлији“. Представили су се као анонимни дует „Брат и сестра“. Пет година касније за њима је било чак 800 песама изведених на радију, а до пред сам рат и више од 1000, док су остали певачи, поређења ради, током десетак међуратних година отпевали у просеку педесетак песама. Сима Беговић је објаснио и како је долазио до њих: „Први који ми је дао идеју за култивисање народног репертоара јесте господин Павле Стаматовић, директор Београдске електричне централе. Захваљујући његовим сугестијама ја сам почео обилазити Народну библиотеку и проналазио сам стара издања нота народних песама, штампаних још 1850. године. Ми имамо издања где су забележене најстарије босанско-херцеговачке песме. А учимо једино из нота. Ришкао сам по рафовима библиотеке месецима, претурао сам по гомилама књига и излазио сам оданде црн као оџачар од силне прашине. Али тако сам дошао до близу 4000 разних песама које нећемо стићи да отпевамо докле год смо живи. А у свакој емисији дајемо нов репертоар….“

Када је изузетно популарна радио певачица Зорка Катинска обележавала јубилеј – 200. наступ пред микрофоном наше радио станице, београдско Повлашћено позориште 2. децембра 1940. године, у Великој Сали Коларчевог универзитета приредило је велико уметничко вече њој у корист, уз пријатељско учешће чланова Београдске опере, драме и народних радио певача.

А њен најузбудљивији доживљај? То је било када је први пут певала пред микрофоном у емисији за Америку. Слушали су је и у Бугарској, у студију Радио Софије. То је њена јавна каријера, а у приватном животу госпоица Катинска ускоро ће постати госпођа Буташ, а Радио Београд ће јој омогућити да се пред микрофоном опрости од девојачког презимена.

У шестој емисији циклуса „Хаљина од звука“, поводом стоте годишњице Радио Београда – радијске легенде народне музике из међуратног периода: Мијат Мијатовић, Нада Александровић, Василије Хаџимановић, дует Лела Ђорђевић - Сима Беговић, и Зорка Катинска, доцније Буташ.

„Хаљину од звука“, с поднасловом „Народни крој“, за "Госте из прошлости" скројили: аутор емисије, уредник и наратор Мирјана Блажић, глумац Синиша Убовић, организатор Милена Борчанин и мајстор тона Мирослав Живковић.