Лоренс Оливије

Глума је посао као било који други, говорио је Лоренс Оливије. Глума је техника, вештина која се учи.

Колико год други говорили да он није био глумац емоције и тананих осећања, него увежбани техничар који је своју телесну постуру знао да подеси тако да одражава све потребе лика којег игра, или да је груди ширио онолико колико му је потребно да се дах у њима задржи током читавих монолога док му глас вибрира тачно онолико гласно како би га чули у последњим редовима галерија британских позоришта; колико год се трудили да то истакну, а умање све друго, Оливије би их питао, а зар је другачије требало бити. Зар се емоција само тако може просути пред публику без трунке техничке стабилности.

За њега је то била виртуозност заната којем је припадао јер је веровао да уистину великог глумца успешним чини његов таленат, али се и он мора развити у вештину коју треба да прати и једна скривена, једва видљива мрва среће и, на концу свега, вера у сопствене могућности и смисао посла којим се бави. Веровао је да глумац мора да стоји постојан пред публиком као бронзом уобличен кип, можда баш као они које ће он добити по читавој Британији након коначног спуштања завесе.

Аутор текста – Ненад Аврамовић.