Едвард Мунк

Осећања тешке депресије, запитаности о смислу живота, страх, бол, напетост и туга, само су део Мунковог унутрашњег света који осећамо на свим његовим сликама, савременицима често неразумљивим и одбојним. Да ли их је плашила истина или до те мере изражајно приказана свест човека у паници од живота, али и од смрти? “Патња која прожима Мункова дела одаје изразиту емпатију коју уметник осећа према људској патњи” - бележи историчарка уметности Ада Влајић. “Посматрачу који стоји пред сликом Анксиозност назив слике није потребан да би разумео стање ума у коме се уметник налазио када је стварао ово дело. Анксиозност извире из несигурних очију насликаних пролазника које нас посматрају у ишчекивању одговора и чита се на њиховим лицима. Ова бледа лица прилазе посматрачу као поворка духова, као погребна процесија. У њима се могу прочитати слике њихових душа. Осећање узнемирености додатно је појачано ватреним небом преливених експресионистичких боја у позадини... као и тамних тонова тла... Како сам каже, Мунк није желео да слика мушкарце који читају и жене које плету, већ живе људе који дишу, осећају, пате и воле. Он приказује људе скривене иза својих насмејаних маски, у свима њима види патњу и бол, види бледе лешеве који немирно јуре вијугавом путањом чији је крај у гробу.”

Откуда толико напетости, деформисаности физиономија приказаних ликова, наглашених очију у којима препознајемо страх и борбу са демонима човековог унутрашњег бића? Је ли то урођени крик индивидуе пред суочавање са животом или ужас доживљеног преточен у врисак који се не чује, а који погледом на сваку Мункову слику, пролама небо и одзвања у уму посматрача. Овај контроверзни уметник оставља нас неме и зачуђене пред платнима на којима природа и људи дрхте, ношени налетима свакодневице. Шта је то што је изазвало оваква осећања у Едварду Мунку и покренуло лавину несавладивог страха и бола?

Аутор текста - Александра Јагодић

Глумац - Синиша Убовић.

Уредник - Мирјана Блажић.