Довиђења до виђења

Живота о томе није ни размишљао. Притисло га толико ствари - и неокруњен кукуруз и стеона Цујка, па она трула греда испод отвора за таван, испред куће трава подивљала, а косилица покварена, никако да стигне да је поправи. Мора сам, ко и све друго, кад нема ни брата ни женске руке. Толико посла, а он да мисли о томе како јој није рекао ни довиђења. А казао је, само она није чула. Увек каже, ко што каже и добар дан. Није то град па да се прећути. На селу се одувек знало и поштовало – кога год сретнеш, с њим се поздравиш. Ако је близак, кажеш коју реч више, иначе онако, не мора. Мада некад добро дође и кад се с непознатим распричаш. Питаш за здравље, кућу и род, чујеш како они па тако и ти. Оде ти терет с душе или нека милина ко у рупу безданицу, кажеш до скорог виђења или ко стари - до видова, па продужиш даље.