недеља, 23. апр 2023, 10:05
У Неготину, граду Хајдук Вељка и Мокрањца
Верујемо да је мало оних који нису чули једну од сигурно најпознатијих народних песама, „Расло ми је бадем дрво“ у чијим се стиховима даље описује да је „танко, високо“ и да под њим лежи „Хајдук Вељко с лепом девојком“. Године 2023. тачно је век и деценија приде од херојске погибије тог, по многима, највећег јунака Првог српског устанка. Вук Караџић га је поредио са Ахилом и Милошем Обилићем, а његову беспоштедну одбрану Неготина, иако је турска сила бројчано далеко надмашивала устанике, историчари сматрају да је могуће поредити само са јунаштвом Леониде и његових тристо Спартанаца у боју против Персијанаца код Термопила. Зато је наочити и неустрашиви Вељко Петровић, који је у битке ишао и из њих се враћао увек праћен музиком, остао да заувек живи у десетинама епских и лирских народних песама. Окићене нотама, оне су тај незаборав учиниле већим него ли сви споменици, улице и тргови, који се зову по њему, па чак и уметничка дела, ликовна, књижевна, позоришна, којима је послужио као инспирација. Сва осим једног – Шесте руковети Стевана Стојановића-Мокрањца, другог највећег Неготинца у дугој историји града.
Чувени композитор који је унео национални дух у нашу уметничку музику, такође једнако чувени – и вољени - хоровођа и диригент, музички педагог, оснивач прве музичке школе у Србији, Мокрањац нам је у наслеђе оставио петнаест руковети – сплетова народних песама обрађених за хорско извођење. Свака од њих, осим броја, обележена је и поднасловом који је најчешће ближе географски одређује. Уз Шесту руковет стоји само - „Хајдук Вељко“ и сплела је све најпознатије народне пеме о њему. Е, толики је јунак Вељко био!
Први пут је изведена на откривању његовог споменика 1892. у центру Неготина, који је, уз општински новац, подигнут и прилозима грађана, на месту где се 1813. налазио један од пет шанаца подигнутих за одбрану од Турака, а за који неки извори наводе да је у њему Хајдук Вељко и погинуо исте године обилазећи устанике. Од 1965. године, када је покренут фестивал „Мокрањчеви дани“ у славу великог композитора, он увек почиње извођењем Шесте руковети, која је на известан начин постала химна Неготина и целе Крајине.
И као што је Хајдук Вељко рекао, а потом сваки хор кликне, изводећи руковет, речи за незаборав: „Главу дајем, Крајину не дајем!“, тако и Неготинци не дају забораву ниједног од својих великана. Музеј Крајине у Неготину смештен је у три објекта. Осим централне зграде, то су и Музеј Хајдук Вељка и Родна кућа Стевана Стојановића Мокрањца. Баш испред ње је и једно лепо – танко, високо – бадем дрво, које као да је собом и грањем својим преплело њихове судбине.
И наша данашња „којекуда“ прича ићи ће тим преплетом, јер, кад сте у Неготину, готово да је немогуће одвојити их, па ни у разговору који су са Емилом Петровић, вишим кустосом-етнологом у Музеју Крајине водиле Елизабета Арсеновић и Мирјана Никић.
Коментари