Сенка

У Кини, људи сматрају да је подне, када нема сенки јер је сунце у зениту, час апсолутног унутрашњег мира. С друге стране, у Африци верују да је сенка друга природа бића и ствари због чега је подне време с највише демонског у себи.

Сенка која траје вековима и најдуже мери време на најстаријем сачуваном јужнословенском сунчаном сату, налази се на јужном порталу Богородичине цркве манастира Студенице. Или, тачније, налазила се, јер одавно нема бацача сенке, водоравне шипке која је некада стајала у центру полукруга.

Сенка је и наше друго "ја". Оно које не волимо, не признајемо, којег нисмо свесни и с којим се тешко суочавамо. Или, речима чувеног швајцарског психијатра и психоаналитичара, Карла Густава Јунга, који је појам сенке увео у психоанализу: ,,Сусрет са самим собом је, у почетку, састанак са сопственом сенком. Сенка представља уски пролаз, уска врата, чијег болног стезања нико није поштеђен ко се спусти у дубоки бунар. Али човек мора да научи да познаје себе, како би знао ко је."

А кад се сенка одене, и затрепери на сцени, буде позориште сенки. Сенке су од плошних, пљоснатих лутака, које пролазе између јаке светлости и белог платна, при чему се с друге стране оцртавају њихове силуете. Први пут су се публици поклониле око 200. године пре нове ере, у Индији приказујући митове и легенде из епова "Рамајане" и "Махабхарате".

У историју сценских сенки уписала се и немачка редитељка и аниматорка, Лота Рајнигер, као пионирка у изради анимираних филмова техником анимације сенке. Снимила их је више од 40, а најпознатији су "Авантуре принца Ахмеда" из 1926, иначе најстарији сачувани дугометражни анимирани филм; и "Папагено" из 1935, анимиран уз Моцартову музику. Први који је потписала као редитељка, 1919. године, "Украс заљубљеног срца", траје свега пет минута, а значајан је због тога што је у њему први пут примењена техника анимације сенке.

У "Госте из прошлости" данас вам доводимо сенке.

Аутор и уредник - Мирјана Блажић

Глумац - Синиша Убовић