недеља, 16. окт 2022, 10:05
Камено село Гостуша
Сунчан дан, мирише лето свуд наоколо, врелина, мало ветра и дрвећа крај пута. Узбрдо, низбрдо, покоја кривина, планински крај. Путујемо полако, као по неким богазама и пажљиво пратимо ознаке, а као да смо на крају света. Кад кажете Стара планина, то је заправо Балкан, јер припада том ланцу по којем се зове овај наш део света. Балкан – магичан, суров, дивљи предео, душа да вам се потресе од лепоте. Да, баш је толико лепо – нема описа, само ћутимо, мали и замишљени, док ауто брекће неким туцаником грабећи полако напред. Кривина, узбрдица, сурове камене литице, мали пашњаци, опет дрвеће. И на путоказима све нека чудесна имена – Вртибог, Паклештица, Понор, Сирманица, Лукања, све до вијугаве реке Гостушице.
Село Гостуша, кућа начичканих у групама, у подножју Старе планине, сместило се на 700 метара надморске висине. Зову га још и „камено село", мештани кажу село где се „гости душа", а од некадашњих више од хиљади житеља, данас овде живи њих седамдесетак, па и они, не баш током целе године. Гостуша је већ надалеко позната, и ван граница наше земље. Познато је по чудесним крововима од камених плоча, али и као амбијентална целина коју чине куће изграђене на потпуно аутентичан старински начин. Нису то само два три објекта, то је читаво село кућа зиданих без малтера. Техника којом су зидане ове куће зове се сувозидица. То значи да уместо ћерамиде и црепа, као основни материјал за покривање служе камене плоче, па су све зграде практично од темеља до крова, од камена. Ова техника се у Гостуши користила вековима уназад, а колико је то велико мајсторство доказју саме куће, иако старе и трошне, и даље не подлежу зубу времена.
У једном дворишту поплочаном каменим плочама, а чиме другим, тог летњег поподнева, седеле су Елизабета Арсеновић и Мирјана Никић, озбиљно занете у причу о некадашњем животу у Гостуши на Старој планини. Слушајте са нама.
Коментари