понедељак, 30. мај 2022, 11:55
Поетика довиђења
Свако довиђења је прича за себе. Некад буде штуро и безбојно, а други пут се накити и зашећери, па тако отежало од претеране уљудности, обремени растанак. Има и тога да речима буде тесно, а поздраву широко. Довиђења уме и да се помеша са пољупцима и загрљајима, да се добаци преко рамена, да се отегне као лош документарац и да се заврши као неми филм. А може да буде и увек исто, као код мог комшије, госн Крсте, старог новинара, боема и песника. Довиђења као животна поетика.
Сви га знају по том поздраву, по лептир машни, громком гласу и по смеху. Јер он се смеје по слоговима, ономатопејски, надмено и дубоко, као краљ у италијанској опери.
Госн Крста често зазива бога и воли да усред неке гужве у редакцији телефоном позове братију неког манастира и да се с њима сит исприча. Маше великим шакама, слушалица га једва стиже, и поштапа се кратким, увек истим библијским цитатима. Ко га први пут види, слуша с поштовањем и вером да се тамо негде стварно налази неки владика или барем ђакон. Остали се смејуље, гуркају и сашаптавају:
- Ма, Крста опет глуми лудило. Зове жену, а она добра душа па га пушта да се измотава.
Аутор текста и уредник - Мирјана Блажић
Глумац - Никола Којо
Autor:
Мирјана Блажић
Свака грешка у језику има своју причу. Ко нађе грешку, ваљаће му и објашњење, ко не нађе, нека слуша причу, наћи ће се грешка сама. [ детаљније ]
Коментари