Трешња Докторка

Онако на столу у башти, у некој округластој чинији, са капљицама свежине и беличастим испарењем од расхлађености. Руком лењо опипате док не нађете најлепшу, не претерујући са пробирањем, чисто пристојности ради. Узмете је међу прсте за петељку, а она вам нежно клоне у руци, и онда загризете и пустите слатке сокове да вам улепшају тренутак. А можда све то баш док седите у раскошном хладу трешњиног дрвета. Неки од нас јели су их и топле и осунчане седећи на грани дрвета, берући до изнемоглости и бола у стомаку. Исти ти неки су их задевали за уво, када спојене петељкама буду баш лепе минђуше, јестиве. Малу оду трешњама завршимо сличицом са пијаце, када завлада зелениш и црвенило, па вам се мили да прошетате међу салатама, јагодама, зељем, блитвом... и трешњама.

Од стотина култивисаних врста овог воћа, за нашу причу је важна једна - Лионска рана, зашто, зато што је у Србији зову још и Докторка, а тај народни назив указује на личност због које смо отишле у Гроцку, где је ова врста трешње први пут донета у Србију. Докторку - стару сорту, је, према причи, донео, доктор Јован Јовановић, један од првих наших лекара гинеколога, још почетком 20-ог века, па је по његовом занимању ова врста трешње и добила овај други назив, који је сачувала дан-данас. 

О једној готово, и наравно неправедно, заборављеној личности, захваљујући којој је воћарство у Србији добило велики замах у годинама после Великог рата причаћемо данас. О њему много зна Зорица Атић, наша саговорница и директорка Центра за културу у Гроцкој, која је истраживала зашто се, најпознатија трешња из овог краја, зове баш Докторка, и тако је почела да из заборава на светло дана извлачи једну ванредно занимљиву причу, о првом женском доктору у нас, о доласку трешања у Србију, о поштењу, знању и раду, о једној личности коју треба да памтимо.

Са вама у новој причи - Елизабета Арсеновић и Мирјана Никић.