недеља, 20. дец 2020, 09:05
Музеј лутака у Црепаји
Велике очи које се можда и склапају када је положите да спава. Уста у полуосмејку, лице округло са нежно-ружичастим обрашчићима, коса свиленкаста у благим таласима… Ту су и хаљиница, чарапице, ципелице… И – само што не проговори. Лутка. Тиха сапутница на почетку животног пута. Прва другарица и утеха ван мајчиног окриља… Једина конкуренција могу да јој буду, можда, неки плишани меда или зека. Али лутка има све што и ми – лице, тело, руке, ноге… она је мало, неживо, али ипак људско биће, наш први одраз, и пре него што постанемо свесни сопственог у огледалу. Иако је предмет, њену душу чине наши први доживљаји, сазнања и осећања и оживљава од наше маште. Зато лутке неретко добијају почасно место у личној или породичној оставштини, седећи, већ оронуле, на бакином каучу или склоњене уз остале драгоцености прошлих времена у неки кофер или шкрињу. И сваки пут када их узмете у руке или привијете у загрљај, обујмиће вас дах детињства и - већ искидане од живота, који тежину доноси и самим својим трајањем – утешити сећање на невиност почетка.
Научници кажу да су лутке, играчке направљене у облику људи, један од најстаријих предмета у историји људске цивилизације. Сматра се да су постојале и у праисторији, затим у разним великим културама попут персијске и индијске, а прве пронађене лутке, међу осталим играчкама за децу, биле су из доба Старог Египта.
Развојем технологије ширила се и палета материјала од којих су се правиле, од обичне дрвене гране, преко глине и текстила, све до најсавременијег силикона. Ипак, сви се слажу, а педагози посебно скрећу пажњу, да шивене лутке, оне које су правиле мајке, баке, тетке, старије сестре, имају апсолутно највећи значај, јер је у њих укројена и уткана и сва њихова љубав, као и знање и вештина претходних генерација... С друге стране, већ дуго, чак од средине 16. века, у Европи, може се говорити и о занатском и уметничком престижу у изради лутака, па све до данашњег времена, када ипак и ту доминира индустријска масовност и тржишна утакмица.
О важности лутака у животу људи, на првом месту некадашњих девојчица (мада већ дуго и дечаци имају своје лутке), говори и чињеница да многи и различити музеји широм света имају засебне збирке лутака - позоришни, етнографски, музеји науке, технике, примењене уметности, племићких и краљевских породица... Но, већ дуго се оснивају наменски музеји лутака. Један такав од недавно постоји и код нас, али не у Београду или неком другом већем граду, већ у - Црепаји, малом банатском насељу у општини Ковачица. Основала га је рођена Московљанка, а српска снаја Олга Лукић, академска примењена уметница, великог спектра интересовања захваљујући, између осталог, и богатој породичној историји. Зато следи прича не само о Музеју лутака, мада је то њен главни ток, већ и о мерино вуни, техници филцовања и изради шешира, капута, чувених „ваљенки", осликавању свиле и још много чему.
„Којекуда" у Црепаји биле и причу забележиле Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.
Коментари