Уметност наиве у Ковачици

Чини се да је све почело из доколице. Наиме, у дугим зимским ноћима, кад у пољу нема посла, тридесетих година XX века почели су да сликају Мартин Палушка и Јан Сокол. Неуко и наивно, скромно и стидљиво, откривају тада један другом љубав према сликарству. У првим послератним годинама, упознају још једног заљубљеника четкице и палете, Владимира Бобоша, који их учи сликарском занату - како се препарира платно, мешају боје... Окупљени око заједничког предмета интересовања, сликарства, зближавају се, састају, раде, да би почетком 1951. године са Бобошем на челу основали ликовну секцију при Културно-просветном друштву „Покрок" ("Напредак"). С јесени исте године у секцију улазе, сада већ доајени наиве, Мартин Јонаш и Јан Књазовиц.

У то време они су копирали познате сликаре, пресликавали разгледнице, тежили што вернијем преношењу оригинала, чиме су приказивали само свој природан таленат и техничко умеће. Нису осећали потребу за индивидуалим изразом. Највише их је привлачила егзотика. На платнима је било онога што се у њиховом окружењу не налази: венецијанских гондола, романтичних замкова, афричких звери... Број сликара у секцији се повећавао, а највећи потстицај за њихов рад било је организовање прославе поводом обележавања 150. годишњице од доласка Словака у Ковачицу. Те давне 1952. године, у октобру, тадашњи сликари први пут излажу заједно. У Дому културе отварају се две изложбе: женских ручних радова и ковачичких сликара аматера. Иако на изложби није било наивних композиција, та година сматра се годином рођења сликарске излагачке делатности ковачичких сликара. Наиме, од тада, па све до данас, сликари, чланови Галерије наивне уметности, сваког октобра, излажу дела, настала у протеклој години и свој ликовни салон називају „Ковачички октобар".

Прва изложба прихваћена је са одушевљењем. Убрзо се прочуло о изложби даровитих сликара и тако почетком 1953. године у Ковачицу долази академски сликар из Панчева, који осуђује њихово копирање, пресликавање и неоригиналност. Учи их и саветује да сликају оно што виде, оно што осећају и да се клоне посредника. У тој преломној години на „Ковачичком октобру", појављују се први самостални оригинални радови Мартина Јонаша и Јана Сокола. Заправо ова година сматра се годином настанка наиве у Ковачици, када је први пут пренет на платно домаћи мотив насликан искрено, свежим и живим бојама, пренетим из природе и са народне ношње.

Временом се појављује све више талентованих, самоуких сликара, а касне шездесете, као и седамдесете године XX  века представљају „златно доба наиве", када ова уметност доживљава пуну експанзију и кулминацију. И тако се стигло до феномена Ковачице, која је данас један од најпознатијих центара наивног сликарства у Европи и свету. Тамо вас у овој којекуда причи воде Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић