Читај ми!

"Лепеза смрти" - Крагујевац 1941.

Масакр. Или – покољ. Две речи за исти појам: свирепо, масовно, неселективно убиство оних који нису криви, нимало, и који су потпуно беспомоћни – не само без могућности, него и без икакаве шансе да се одбране. Две речи, међународна и наша, за које се не зна која више језиво звучи. Могло би се рећи да им се значење чује већ у звучању.

Готово извесно да нема рата у историји цивилизације који није обележио и неки покољ недужних - деце, жена, стараца... обичних људи, оба пола и свих узраста... оних који нису хтели да ратују, који су желели да борбе никада нису ни почеле, а када већ јесу, желећи само да преживе - радећи како се може и живећи како се мора.

Ратове би било тешко одредити по свирепости, јер је и њу саму тешко градирати (шта би уопште значило „мала свирепост"...). Ипак, неке се памте дуже и више од других. Почетак Другог светског рата на тлу наше земље обележила је, као најцрње зло запамћена, наређена и спроведена одмазда - сто за једнога. За сваког убијеног војника немачке окупаторске војске, убити сто недужних људи, За сваког рањеног - педесет. И ко је чуо, а многи нису, да би се то могло десити, да ли је могао да верује да ће тако заиста и бити?

Како су становници села Грошница, Мечковац и Маршић, између Горњег Милановца и Крагујевца, тог октобра 1941, могли да знају да их окупатор истерује из домова, хвата по двориштима и њивама и затим стреља на стотине зато што је који дан пре тога страдало 10, а рањено 26 немачких војника? А био је то само, и нажалост, увод у масакр у Крагујевцу 20. и 21. октобра, када је, због истог, главом платило готово три хиљаде: трговаца, занатлија, радника, сељака и - ђака.

Зато је октобар у Крагујевцу до данас, а сигурно и заувек, остао завијен у црно. И тих, посебно тих пар дана око годишњице страдања. Скупљен не само у минут ћутања жртвама у Шумарицама, него у, за многе, заустављено време које постоји у сећању потомака, али не и у изговореним речима међу члановима породица страдалих. Јер је то из оне добро познате категорије догађаја и искустава које страје у само три речи - не повратило се.

Ни камен не говори, али постоји и стоји у споменицима у Спомен-парку „Крагујевачки октобар" још од 1953. године. И својим муком, али и велелепношћу не да да се забораве дани страдања и бола. Баш тамо смо среле антрополога Виктора Бејатовића, који се бавио истраживањем трагичних догађаја у Крагујевцу 1941. и који је своја научна сазнања о томе 2018. преточио у кјнигу „Лепеза смрти". Из поштовања према страдалима и свима њиховима који ће заувек живети у сенци те лепезе, причу о масакру у Шумарицама забележиле Елизабета Арсеновић и Мирјана Никић.



Којекуда Којекуда

Autor:
Аутори: Елизабета Арсеновић и Мирјана Никић

Емисија Радио Београда 1 која ће вас, баш како јој и назив говори, водити од Келебије до Медвеђе, од Бајине Баште до Неготина - у сеоца и градове, у прошлост и будућност, у стварно и могуће. [ детаљније ]

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње