Којекуда, реприза

„Али" је најава потребе за објашњењем, јер дефиниција је сувопарна, мада тачна. У дефиницију не може да стане много тога, што, истине ради, тешко стаје и у речи. У том помало неухватљивом - лежи суштина - сваке уметности, сваке вештине чији је извор у срцу.

Овако је то било! Представите себи - вече, прохладно и сумрачно..стамбена зграда, у чијем је приземљу омалена радионица...Стојимо, чекамо саговорника за нову којекуда причу...Висок, крупан, са проседом косом и срдачним осмехом руку нам пружа Дијак ( каже после - то је надимак од дјак, а чућете зашто је то важно ). То је Светозар Пајић, наш домаћин - калиграф, мада је раније био много штошта у животу.

Мотори, путовања по свету, графички дизајн, маркетинг, помињу се ту и ливнице, економска школа, и још понешто...Све га је то водило калиграфији, уверено тврди. 

Светозар преписује књиге староставне: Мирослављево јевањђеље, Душанов законик, Откровење Јованово...Тачније говорећи, Светозар сачини књигу, која изгледа исто као сачувани оригинали и стари преписи - од почетка до краја. Од пергаментних листова - до металних рељефних окова. Од првог слова, које је слика по себи, до мале металне копче којом је затвара. Једва да се усуђујете да отворите неку од Светозаревих књига - ремек дела.  

Пред вама је прича - о животу. Те приче су увек најлепше. Како је открио своју вештину и унутрашњу тиху, а бујну радост у стварању калиграфских рукописа и књига. Како свој дар претвара у стварање, што је скоро заповест за све талентоване, а често је људима тако тешко да ту заповест испуне. Зато је Светозар срећан човек..И кад тихује у нашим манастирима, и кад прави калупе и излива манастирске копче, и кад мунициозном техником црта лепа слова..Па и кад прича са људима...

У овом случају са Мирјаном Никић и Елизабетом Арсеновић.