Којекуда

Рат никога не оставља по страни. У њему учествују сви и страдају и најневинији. Такав је рат. Мало који праг заобиђе. Сви који су га преживели имају своју ратну причу, макар ниједан куршум не чули, некмоли испалили. И те ратне приче живе заувек: у породици, међу родбином, пријатељима - и непријатељима! - комшијама; у месту одакле је неко и, неретко, отпутују са њим и у неко друго место... Препорука или печат, зависно ко оцењује, а сви се осећају позванима да дају оцене, јер - речено је већ - нема изузетих када је рат.

А ако је рат - као што је код нас био Други светски - осим одбрамбени и идеолошки, грађански и братоубилачки, онда није тешко замислити свеопшту пометњу међу народом и претензију многих да баш они буду победници - нико не ратује да би изгубио. А победник је, увек, само један и он зато полаже право на писање историје и спровођење правде. И са тим се почиње док се рат још није охладио.

Прича коју ћете слушати односи се на период завршетка Другог светског рата, када се мир већ помаљао на хоризонту историје и када се знало ко су победници, а ко побеђени. Први - силни и радосни, други - кивни и у страху; први - знајући да још није сасвим крај, други - ипак не губећи наду. Смутно време, у коме је многи човек узео себи за право да буде судија, чак - Бог, и када је језичак на ваги нечије судбине померао (било је довољно) тек нечији уперени прст. На суду без суђења и са унапред познатом пресудом и најсуровијом казном завршили су многи - не зато што су нешто радили, већ због просте чињенице да нешто јесу, или нису, били.

Тема преких судова, које су у релативно кратком периоду на крају Другог светског рата практиковале нове, ослободилачке власти у нашој земљи, као и тема ликвидације неистомишљеника и, по разним основама, непријатеља, и готово 75 година касније и даље је обавијена велом тајне. Некада и језе. Јер, иако потиснуто и скрајнуто, живи сећање на недела људи којима су крваве, ратне године измениле свест и који нису имали много обзира за правду по себи, већ су живели за тренутак освете. Не питајући се много, не размишљајући превише. И да никако не изоставимо чињеницу - није то специфичан случај у историји, већ пракса ратних победника. Свих ратова. Ко год да је победник.

Са тим се слаже и Небојша Јовановић, професор социологије у Гимназији у Смедереву, аутор књиге „Смедеревска самртна јесен 1944" којом је желео да подсети на страдале у победничком заносу ослободилаца.

Забележиле Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.