недеља, 20. јун 2021, 09:05
Уметност и живот Милене Павловић Барили
Дотакла земљу као блистава комета 5. новембра 1909, дозвана вртлогом љубави својих родитеља, и витлала њоме, ношена и вођена талентом и страшћу, само 36 кратких година. Умичући смрти, чији је језиви дах за вратом осетила већ у осмом месецу живота, једнако лепа, отмена и надасве посебна, без обзира да ли је била у крзну и чипки или у мајчиним похабаним ципелама. Са бићем у ком су се помешали гени српских хајдука и устаника и италијанских уметника, тај не-спој исцурео је, излио се у стотине скица, нацрта, илустрација, цртежа, слика и – песама, када су се боје и линије умориле. Милена Павловић-Барили.
Кажу, међу ретким успешним и оствареним представницима надреализма у сликарству код нас, јер је - за разлику од његовог израза у литератури - у времену када је буктао у Европи и свету, у Србији и Југославији једва дотакнут. А Милени је дошао као за њу саму направљен да би дала одушка машти, сновима, страховима, жудњама, љубави и сети. Зато се тако прецизнима чине речи великог историчара уметности и књижевника Жана Касуа да је баш она „поседовала кључеве снова сликарства".
Дело Милене Павловић-Барили, већ готово 60 година похрањено је у Пожаревцу, у кући у којој се и родила и у којој је до смрти живела њена мајка Даница, успевши да оствари једину жељу коју је имала после ћеркиног прераног одласка - да ту кућу претвори у галерију Милениних слика и да у њој буде седиште фондације која че о њима бринути и, додатно, подстицати младе уметнике чији рад настаје, инспирацијом или изразом, озарен светлошћу Милене.
„Којекуда" причу забележиле су, једног врелог августовског дана 2019, у цветном и хладовитом дворишту њеног пожаревачког дома, на клупи испред степеника који воде у галерију, храм њене уметности - Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.
Коментари