Којекуда

Ово ново, брзо време у каквом живимо, има и нови израз за њих, наравно на језику цивилизације 21. века, енглеском, „слоw фоод", „спора храна" у дословном преводу... У култури киоска и супермаркета, свеопште брзине, па и брзе хране, „fast food"-а, све што је споро добија додатну конотацију - старих, кажу и добрих, времена.

Називају таква јела и етно-храна или традиционална кухиња, а Зорица Лазић, која са супругом Данијелом већ годинама у Бањи Јошаници развија сеоски туризам на вековном породичном имању, каже просто: „То је сељачка храна!". Здрава, добра, пуна труда и љубави, у коју су генерације предака улагале - од расада, сетве, узгоја, расплода до тепсија, бакрача и трпезе, и све то преносиле потомцима као залог трајања. Себе самих.. на своме...

Можда сте знали, а можда и не - има Србија две Јошаничке бање: једну подно Копаоника и другу испод планине Буковик код Сокобање. Село се заправо зове Бања Јошаница и заиста има седам извора лековите воде. Кроз бању, али и кроз само имање Лазића, протиче река Јошаница, на којој је неко од предака Лазића подигао воденицу још 1888. Тада је била једна од 37 у сливу реке и притока. Сада је једина.

У саставу је куће, а у њу се улази из Зоричине кухиње или, како она каже, њеног царства.

Ваше Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић су га обишле, а разговор забележиле, у мирном, мирисном и цветном дворишту, у хладу старе винове лозе.