Ото Дикс

Било је то време Вајмарске републике, време вакуума између два светска рата. Чинило се да је ђаво истерао своје. Први светски рат је завршен, Немачка је понижена, окривљена, израњављена, економски уништена, под теретом плаћања ратне одштете. Тражи се између царства за којим жали и парламентаризма с којим не уме. С послератним траумама у духу и осакаћеним телима на улицама, жељна да заборави, да не осећа, да се више не зна ко је ко, разуздано игра у ритму чарлстона и џеза, обневидела у оновременом ријалитију, не знајући да ће ђаво опет врло брзо доћи по своје.

Ото Дикс је својим сликама заиста тражио ђавола, као сваки велики мајстор сатире. Себе је често називао "немачким унутрашњим емигрантом", а као један од оснивача уметничке групе Нова стварност или Нова објективност на својим сликама и цртежима "остварио је социјални набој дотад незамислив у ликовној уметности". А сликао је оно чиме је био окружен - проститутке, ратне инвалиде, ратне профитере, уличне наказе, ратне ужасе, корупцију и разврат - бруталном карикатуром и алегоријом покушавајући да победи бесмисао времена. Чак 40 Диксових слика је заплењено и приказано на чувеној Гебелсовој изложби "Дегенерисана уметност". Држава му је и забранила да слика, и на крају га извела пред суд зато што је "трајно оштетио националну привреду урамљујући своје комунистичке слике немачким дрветом."

У Госте из прошлости стиже нам сликар за кога се каже да би сва његова дела увек ваљало изнова излагати јер су, као антиратна пропаганда, најуверљивији материјал који се може представити - Ото Дикс.

Аутор и уредник - Мирјана Блажић

Извор слике са насловне стране: Bundesarchiv, Bild, commons.wikimedia.org