понедељак, 20. авг 2018, 10:55
Српски на српском
Не знам колико је тих киосака било, али знам да су они отхранили генерације студената из унутрашњости, и у време ужине подмиривали су све нутриционистичке потребе београдских школараца. За њихове баке, то је био киокс. Ломиле су језик и упорно покушавале својим унуцима да спреме укусније вишле и кобасице. Залуд труд. И језички и кулинарски.
Није било бољих мензи седамдесетих и осамдесетих од црвених београдских киосака. Два велика лонца од ростфраја, увек пуна кључале воде, и за јело увек исто - виршле или кобасице. Цео дан су се кувале у истој води. Можда је у томе била тајна њиховог укуса. Или у бајатим земичкама и разводњеном сенфу. Или у простој истини да друге брзе хране није било. Осим пирошки са сиром код Атине. Пекаре се не рачунају. Било је тих киосака и других боја и намена. У некима се продавало воће, нарочито испред болница, после и новине, у њима су биле и браварске радње и ко зна шта све не, али од свих киосака безбрижних година памте се само они црвени који су мирисали на виршле, кобасице и разводњени сенф...
Глумица - Јадранка Селец
Уредник и водитељ - Мирјана Блажић
Autor:
Мирјана Блажић
Свака грешка у језику има своју причу. Ко нађе грешку, ваљаће му и објашњење, ко не нађе, нека слуша причу, наћи ће се грешка сама. [ детаљније ]
Коментари