Којекуда, реприза

И заиста, стајао је крај пута и машући нам показао да пратимо његов аутомобил. Скренусмо на макадамски друм, вођени нашим домаћином и засути облаком прашине коју је уздизао са неравног пута. Возимо се, опет кроз бајно зеленило, сочно и зањихано благим ветром... кућа нема...

Стадосмо на некој ливади... испред нас земљани путељак, и дрвена ограда, и двориште и кућа породице Топић. Једна већа и неколико помоћних зграда... А уоколо само пашњаци и ливаде, покоји шумарак у даљини - нигде никог. Уђосмо у двориште - у средини наткривен дугачки сто са клупама. Пред нас изађе учитељица Јадранка, супруга нашег домаћина.

Породица Топић напустила је град, пре више година. Вратили су се на породично имање, недалеко од места Криви Вир. Узгајају овце, поврће, воће, праве сир, имају мангулице, псе и... једног коња... то из чисте љубави. Све подсећа на ликове и живот из руских романа. На земљопоседнике који живе једноставним и паметним животом. И могли бисмо их тако назвати - земљопоседницима, да није стварност коју живимо потпуно обесмислила и обезвредила такав начин живота.  

Топићи поседују неколико имања осим овог, неколико кућа у Кривом Виру, и још једно имање на обронцима Обрадове столице, где им припада и три извора питке бистре планинске воде... Али... Куће у Кривом Виру су углавном напуштене - људе једва на прсте можете да побројите. Све пропада, зграде се руше саме од себе... А некад је тамо живело више хиљада људи, увече корзо, школа, библиотека, свако јутро све дневне новине... Општинска зграда сад је полусрушена и потпуно оронула, библиотека затворена, корзом нема ко да прошета...

Али, они су срећни. Имају 65 оваца и све остало што им је потребно за живот углавном производе сами. Купују само кафу, шећер и још понешто. Кажу садили би и пиринач, само да му прија ова клима. А пропадају само куће, и оно што је дело људских руку, но зато су природа и плодна земља ту... увек - за све.

Једино људи нису више ту... Штеде у градовима да купе нов ТВ или мобилни телефон... све паре дају на спарушени спанаћ и безукусни парадајз, који вуку у кесама с посла у препуним аутобусима. А Топићи скокну два корака до баште, уберу сочну паприку, загризу и погледају около - све зелено, овчице пландују, небо широко...

Ово је прича о слободи и људском духу. Забележиле су је Елизабета Арсеновић и Мирјана Никић у Кривом Виру, где и у овом часу жубори набујали поток и трава је полегла зањихана ветром.