Којекуда, реприза

Бирамо ипак да причу почнемо пре нешто више од хиљаду и по година, током "златног" 4. века, а место радње је "славна и могољудна мајка градова" - Сирмијум, данас питома Сремска Митровица.

Царска палата у центру; уз њу и везан са њом, огромни хиподром, дужине око 500 и ширине 150 метара, највећа грађевина римске античке архитектуре ван Италије; ковница новца у којој је - према проценама стручњака - за само шест година, за ковање ннзлатника и златних полуга потрошено више од 2 200 тона злата, не рачунајући, дакле, сребрне и бронзане номинале; позориште, амфитеатар, форум, терме...

Десет метара високи лукови аквадукта, који је град снабдевао пијаћом водом са 14 километара удаљених фрушкогорских извора; аркадно засвођене и наткривене главне улице густо насељеног града, којима пролазе, заштићени од сунца, кише и снега, радећи или у доколици, римски патрицији, плеблс и пук, њих чак око сто хиљада у време кулминације моћи Сирмијума, у већ поменутом, златном 4. веку.

Узевши све ово у обзир, не чуди податак да је многим римским императорима било важније да столују у Сирмијуму и у њему стекну поверење грађана и војске, него ли и у самом Риму. Историја бележи чак пет римских царева који су се у Сирмијуму родили, осам који су у њему боравили током своје владавине и најмање двојцу који су у њему и скончали животе.

Сирмијум и даље постоји, у свој величини и раскоши, покривен Сремском Митровицом којој је послужио као јединствен темељ, видљив само делимично, али довољно да бисмо и ми, људи 21. века могли да схватимо зашто су га његови становници толико волели и толико били поносни на њега, одбијајући најпре да га напусте и када је било јасно да ће град пасти по налетима варвара и потом, напуштајући га, у избегличким колонама, обећавши да ће се кад-тад вратити.

Нису се вратили. Али ми му се враћамо - причом коју нам је казивала Тања Јесретић, историчарка уметности у Заводу за заштиту споменика културе у Сремској Митровици, коју вам преносе Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.