Гости из прошлости

За њим је тога дана кренуло 250 хиљада људи, њих 250 хиљада је певало, аплаудирало и подржало његов сан. Подржао га је цео свет, али кад се каже "цео свет" то је увек фигуративно. Да све крене по злу, довољан је и један човек.

Четврти априлски дан 1968. године у Мемфису био је последњи у животу Мартина Лутера Кинга. Његов сан о једнакости, миру, братству и правди, Црнце је претворио у Афроамериканце и Белу кућу у дом првог црног председника, а за кошмаре оставио све више сиромашних, гладних и незапослених, и боју коже која није постала занемарљива, осим у насиљу и сталним ратовима који су били изван сваког сна Мартина Лутера Кинга.

"Ја сам изузетно свестан свих слабости и недостатака који постоје, свих сумњи о ефикасности ненасиља. Па ипак, ја сам уверен да је ненасиље и најпрактичнији и морално најправилнији пут борбе против тог старог проблема расне неправде. Пре или касније људи ће морати да пронађу начин да живе у миру. Ја одбијам да прихватим мишљење да је човечанство тако трагично повезано с мрачном поноћи рата и расизма, да зора мира и братства међу људима никада неће постати стварност. Правда је понеки пут и побеђена, јача од победничког зла" - рекао је Мартин Лутер Кинг у Ослу 1964. године примајући Нобелову награду за мир, јер колико год заводљиво звучала популарна анафора из његовог чувеног говора, освајање слободе увек је више од сна.

Аутор и уредник емисије - Мирјана Блажић