уторак, 12. дец 2017, 10:55

Српски на српском

Мој унук је као без душе дојурио из школе. Видела сам да га нешто мучи, али сам ћутала, чекајући да ми сам отвори душу. И, после ручка, сам је почео: ''Бако, морам ти нешто признати. Данас сам на часу математике причао, окретао се и играо игрице на мобилном телефону. Наставник ме је прво упозорио, а како се нисам окануо играња игрице, уписао ме у дисциплинску свеску''. Била сам изненађена. ''Нисам то од тебе очекивала'' - рекла сам - ''наставник те је с правом уписао. У школи треба да се понашаш примерено, да пажљиво слушаш наставнике и да учиш, а не да се играш и ометаш наставника и друге ђаке''. ''Али ја сам му се извинуо!'', бранио се мој унук, ''надам се да нећу добити опомену''...

''Деда је јутрос косио. Док је скупљао траву, нешто га је пресекло у леђима и извинуо се. Ено га, лежи у кревету цео дан, не може ни да заспи!'' - рекла сам унуку. ''Нећемо му ово испричати, доста му је његових мука. А ти, да знаш за убудуће - кад год погрешимо, с ким год да се посвађамо, где год забрљамо, лепо је да се извинимо''. У том тренутку, нисам могла а да се не запитам како се правилно пишу облици за речцом год....

Е, тако је то у животу. Деси се да кадгод погрешимо, али треба да се извинимо кад год до тога дође. Додуше, мој унук се наставнику извинио, али у школи све то с дисциплином иде мало другачије. Није довољно само извињење, него он мора под хитно да се поправи, или - што би рекао мој син, ми под хитно треба да порадимо на његовом понашању.

Аутор текста - Тара Ђукић, студент (Српски језик и књижевност, Филолошки факултет, Београд)

Драмска уметница: Јадранка Селец

Уредник: Мирјана Блажић