Којекуда

Кромпир потиче из јужне Америке, а у Европу су га донели Шпанци пола века након што је Колумбо открио Нови Свет (1482). Разлог за толико кашњење је тај што се кромпир узгајао у вишим пределим Анда, па потрајало док Шпанци нису зашли у те крајеве.

Око тачног места порекла кромпира дуго се водила велика расправа, али је 2005. коначно утврђено да све врсте које се данас гаје потичу с југа Перуа и западне Боливије. Иначе у Перуу има више од 3000 разних врста кромпира од којих неке успевају само у тој земљи - због неопходних климатских услова.

Не зна се тачна година када је први кромпир стигао у Европу, али то ће бити свакако пре 1567. јер се те године ово поврће помиње у неким документима.

Према неким изворима, кромпир је на наш континент донео немачки краљ Фридрих Велики, упркос снажном отпору тадашњих пољопривредних стручњака. Занимљиво је да је некадашња Брандембурска пољопривредна комора од узгајања ове биљке дуго одвраћала краља Фридриха, уверавајући га да ће сађење кромпира (а услед помањкања пшенице и ражи) изазвати глад.

У почетку Европљани су кромпир користили као храну за стоку. У Француској је дуго владало уверење да кромпир изазива лепру, па је француски парламент забранио да се кромпир у тој земљи чак и сади.

Став према кромпиру се променио крајем 18. века и то највише заслугом агронома Антоана Аугустина Парментјеа (1737-1813). Између осталог, каже једна прича, Парментје је проширио глас да је кромпир заправо резервисан само за богате слојеве друштва, те је чак организовао страже које су тобож чувале баште кромпира. Како је у то време владала и велика глад сиромашан народ се осмелио па је почео да краде кромпир. Након тога је открио да је ово поврће заправо одлична храна, али пажњу изазива и цвет, па су Луј XVI и Марија Антоанета долазили на дворске балове закићени цветом кромпира.

У Банат и Бачку, кромпир доносе Немци око 1759. године, а у тадашњу Србију донео га је Доситеј Обрадовић. Има у вези са тим духовита опаска која каже да је Доситеј Србима донео кромпир и просветитељство и да се народу кромпир сјајно прихватио.

Данас се кромпир производи највише у Кини (72 милиона тона годишње), затим у Русији, Индији итд. Код нас произведе се скоро милион тона годишње. Кромпир спада у важну намирницу, јер се гаји и једе широм планете. Више од кромпира распрострањени су једно кукуруз, пшеница и пиринач.

Кромпир је веома хранљив, а може да се сачува и до шест месеци и то ван фрижидера. Употребљава се куван и печен. Пресан је благо отрован, мада га труднице понекад жваћу, јер спречава мучнину од које оне иначе често пате. Од кромпира се прави и чипс, а одређеним поступком и вотка и једна врста ракије.

Сем тога кромпир се користи за добијање штирка, као додатак бојама да би се боље згуснуле, а служи и у домаћој медицини. Спречава избијање плика након опекотина. Користи се и за отклањање мрља од спанаћа и масти и трагова зноја, а добар је и за чишћење сребрнине.

У овој којекуда причи слушаћете о чувеном ивањичком кромпиру, а забележиле су је Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић, наравно, у Ивањици.