уторак, 05. апр 2016, 10:55

Српски на српском

Има неких објашњења која не могу да заборавим још од основне школе. Рецимо, када смо учили да гледамо на сат, једна учитељица која је била на замени говорила нам је како не треба да се каже сказаљка него казаљка, зато што нам она ништа не сказује, него казује колико је сати. Да ми је тада било ове памети, сигурно бих је питала да ли онда може да се зове и указаљка, јер нам указује на број сати. Или показаљка, пошто нам показује сате и минуте. Али тада су се учитељице беспоговорно слушале и сви смо говорили казаљка. А како данас стојимо са сказаљком, да ли је то још увек неправилно?

Сад сам се сетила, па та учитељица, што је била на замени, није била у праву ни за оно да сказаљка не сказује. Она и те како сказује, али не на савременом језику, јер знам да на почетку Житија Светог Саве пише како је оно „сказано Доментијаном, списано Теодосијем". Али сад нема вајде од накнадне памети. Него, сећам се још једног школског објашњења, које смо годинама понављали као папагаји. Када би неко у разреду рекао - не могу да се сконцентришем - професори би га редовно исправљали и говорили. „Каже се - не могу да се концентришем, зато што не постоји сконцентрација, него само концентрација."

Кад смо већ код тога како је некад било, занима ме да ли још увек важи оно правило да се цртица пише у свим падежима осим у номинативу, када је испред имена нека титула, ознака сродства, занимања или надимак, рецимо: са кума-Живком, од Чича-Илије, Змај-Јовине песме...

Драмска уметница: Јадранка Селец

Аутор и уредник: Мирјана Блажић