Гости из прошлости

Није се обзнањивало да је припадник друштава писаца и композитора. Хрушчов му није дозвољавао да се чује на радију нити види на телевизији. Јер, дрзнуо се да пева о свакодневици, укључив и политичку, и то простачким језиком улице. Зато су се према песнику односили као да не постоји. Као да није срочио стотине песама. Стихови су му преведени на тридесетак језика.

Зато што је био ''сувише распојасан'', а грађевинари комунизма таквима не смеју бити, одузимали су му већ добијене улоге у филму. Чим му се песма пусти на иностраној радио-станици, буде кажњен, јер ''клевета стварност''. Дваред је био на пробним снимањима код Андреја Тарковског, али улоге није имао нити у ''Ивановом детињству'' нити у ''Андреју Рубљову''. Име му није стављано на шпице филмова, сечене су његове сцене и песме, филм који је снимио није крочио у биоскопе...

Владимир Висоцки је казао: ''Ми смо обичне лутке. Навикли су нас да ћутимо, да будемо без крви и меса. Имамо главе, али су наши мозгови од вате. Објавили су ми рат зато што сам нарушио тишину, зато што нагињем на своју страну.''

Тек после растанка са душом, прогласили су га ''заслужним уметником''. Стали да му дижу споменике, мада је оставио аманет да то не чине. На споменику увек свеже цвеће. Основали му музеј у Москви. Издали сабрана дела. Ставили лик на поштанску марку...

Наставиће се следеће суботе....

Аутор првог дела емисије о Висоцком: Бранислав Тодоровић Клинић.

Радио Београд 1, 13.05