понедељак, 15. јун 2015, 10:55

Српски на српском

Журио сам да се нађем са пријатељем, али нисам могао да одолим - застао сам да чујем младића који је на улици, у заносу, свирао виолину, док га је маса људи слушала. Унео је немир у публику када су се зачули звуци попут оних које замишљамо када скиче миши, хује ветрови и лелујају дуси. Било је савршено. Младост уличног виолинисте открили су брци, који су тек почели да расту.

Тако млад, а ствара такву магију! Око њега су се окупили и улични пси, који су звуке виолине схватали као знаке да треба да се прикључе завијањем, као да су вуци. Сви су почели да се смеју и да аплаудирају. Било је феноменално... Тргнуо сам се схвативши да ме пријатељ чека. А он се љути када касним. Угледао сам га, пожурио ка њему и испричао му зашто сам се задржао, а он ме је напао: „Ти кажеш звуци и миши? Ваљда треба: звукови и мишеви. Ако кажеш ветрови, онда можеш да кажеш и духови, а не дуси. И шта си оно беше још рекао... вуци? Па, ако се каже: пужеви или јежеви, онда треба да кажеш и вукови, а не вуци."

Аутор текста: Милица Младеновић, студент (Српски језик и књижевност, Филолошки факултет, Београд)

Драмски уметник: Феђа Стојановић

Уредник: Мирјана Блажић Микић