Параћински стаклодувач - тајне заната

Настанком Венеције почиње развој стакларства на острву Мурано крајем седмог века (697. године). Тако се већ крајем 13. века праве прве наочари, а почетком 14. века и огледала.
Тајна венецијанског стакларства чувана је све до 16. века. Тада почиње развој стакларства и у другим земљама Европе као што су: Француска, Енглеска, Италија, Холандија, Белгија, Немачка и др.

Данас, целокупна прехрамбена индустрија, као индустрија алкохолних и безалкохолних пића  своје производе пуни у стаклену амбалажу. Исти је случај и са медицинском, козметичком и хемијском индустријом.

Укратко, стакло је идеалан материјал за паковање. Сачињено је од распрострањених, природних материјала. Економски је исплативо и еколошки поуздано. Песак је основни елемент, сода омогућава топљење и флуидност, а кречњак стаклу даје постојаност. Ломљено, рециклирано стакло се користи због заштите животне средине и уштеде енергије.

Стаклo се обликује док је у течном стању. Та флексибилност омогућава  да остваре неке од заиста јединствених идеја у дизајну,  било да је у питању најмодернија иновација или стандардизован облик.

Производња стакла је изузетно сложен и прецизан технолошки процес. Сирови материјали се утоварују у пећ, у којој температуре досежу и до две хиљаде степени целзијуса , где се сировине топе. Топљено стакло се раздваја у „капи" које се спуштају у калупове.

Дување стакла један је од најстаријих и најпознатијих процеса. Човек или машина удувава ваздух у стаклену масу, цевчицом, стварају се шупљине, праве се сијалице, балони, ручно се  прави посуђе  или чаше.

Екипа емисије Којекуда у Параћину се сусрела са пензионисаним дувачем стакла, Миодрагом Глигоријевићем, који је у старој фабрици стакла провео читав радни век, и како каже, оставио за собом неколико композиција возова које би се могле препунити предметима од стакла, који су његових руку дело.

Причу забележиле Елизабета Арсеновић и Мирјана Никић.