Којекуда

Ранко Јовановић, аутор "Систематског речника српскохрватског језика" из 1936, бележи да "прокопсати" значи "процват, процветати, далеко догурати". Добрим познаваоцима историје сада је већ јасна иронија народне изреке коју је Вук записао. Јер, ако је неко "прокопсао као Турски цар на Сенти", тај не да није далеко догурао, већ је начисто пропао, потпуно поражен, једва живу главу извукао. Још једном се показује како је језик једнако поуздан чувар историје, готово као хрестоматије, па би се чак могло рећи и - људи ће можда нешто заборавити, али језик неће.

Јер, "Турски цар" је Мустафа Други, који је владао на самом крају 17. и почетку 18. века и који је покушао да заустави почетак пропадања моћне Отоманске империје, али је као врховни војни командант, после две добијене велике битке против аустријске војске, претрпео два велика пораза, од којих је други, 1697. код Сенте био са далекосежним последицама које су промениле ток дотадашње европске историје. У предвечерје 11. септембра, кажу, у доброј мери захваљујући Јовану Поповићу Текелији, деди потоњег Саве, који је одлично познавао ритове и мочваре око Тисе код Сенте и зато вешто кроз њих провео бројчано слабију аустријску војску предвођену принцом Еугеном Савојским, за само пар сати битке, надмоћни Турци су поражени до ногу!

Тридесет хиљада турских војника је што убијено, што се подавило у Тиси, у паничном бегу, а међу њима је било и двадесет седам паша, један јаничарски ага и сам велики везир! Султан Мустафа Други је успео да побегне са попришта праћен делом коњице. Аустријска војска је забележила незнатан губитак у људству, приграбила огроман плен и - показало се - заувек протерала Турке из Средње Европе, због чега је Еуген Савојски по повратку у престоницу дочекан уз највише почасти и тријумфални славолук на којем је писало "Код Сенте је спасен Беч".

Иако је Сенћанска битка била пре тачно тристо осамнаест година, Сенћани ни за делић нису мање поносни на њу. Кажу, и други, и другде у нашој земљи би требало да буду и додају - да се штогод то збило у некој другој европској земљи и те како не би било допуштено да велови заборава прекрију тако важан историјски догађај. Званични спомени на битку су споменик из 1895. на обали Тисе у Сенти, Спомен-видиковац у торњу Градске куће и највећа уметничка слика у Србији, "Битка код Сенте", уље на платну површине готово четрдесет квадратних метара, коју је 1896. насликао Ференц Ајзенхут, али која се - иронијом околности - не налази у Сенти, већ у згради сомборске Жупаније, са чим се Сенћани никада нису помирили, али..

Но, много је важнији незванични спомен који живи у мислима и срцима житеља Сенте и више од тристо година после чувене битке, а чију важност потврђује народна изрека поменута на почетку.... Тако важна да се и цео разговор са нашим домаћином у Сенти, историчаром и управником Градског музеја, Атилом Пејином - који је требало да приближи целокупну историју градића на Тиси - свако мало просто "саплитао" о помен године 1697. и те славне победе коју су заједнички извојевали Аустријанци, Угари и Срби.

Сазнаћете, ипак, и много детаља о лепој Сенти пре и после тог историјског догађаја, а све их забележиле - Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.

На фотографији са насловне стране: Сента; извор: zenta-senta.co.rs