Којекуда

У средњовековној Србији јела су се два оброка и та јела су била здравија јер су се спремала на води. Стара српска легенда каже да се у време Душановог царства, у 14. веку, на српском царском двору јело златним кашикама и виљушкама. Тада се српска средњевековна кухиња састојала претежно од млека и млечних производа и поврћа. Богати су јели хлеб од пшенице, а сиромашни од зоби и жита. Најчешће се јела дивљач, док је са друге стране стока чувана за употребу у пољопривреди. Касније је под утицајем Запада уведен и доручак.

Тек крајем 19. и почетком 20. века појављују се књиге са правим српским јелима. У њима је забележен начин припреме јела у српским селима: посни и мрсни пасуљ, посна и мрсна сарма од киселог купуса, пуњене паприке, кромпир и месо „на тепсију", удробица, кавурма, пиктије, пиктије од боба, качамак, груваница, коврљан, гибаница, попара, цицвара, тиквењак, чесница, превртача, варица...

Но истина је да је сваки крај имао своје кулинарске особености. Старинска српска јела у источној Србији биће на нашем столу у овој Којекуда причи - јајчаник, чапкано, пита од маслачка и сувих шљива, па сирће од дрењина и још којечега.

Причала нам је и будила апетит Рада Здравковић, домаћица из Бољевца, свима у околини (а и шире) позната по умећу спремања старински српских јела тог краја. Посетиле смо је једног топлог августовског преподнева. Замислите велику терасу, препуну цвећа, скривену од погледа зеленилом...

Додајте удобне и меке фотеље и клупе, и наравно велики сто - наравно са пробраном храном за госте - а гошће смо биле ми - ауторке већ подебелог албума Којекуда - Елизабета Арсеновић и Мирјана Никић