недеља, 08. мар 2015, 09:05
Којекуда
Чекао нас је испред врата у приземљу своје куће у улици Тодора Миловановића у Нишу. И из далека одавао утисак човека необичног. Мирног. После кратког упознавања, питао је: „Да откључам?“ - већ поменута врата. И већ следећег тренутка смо се нашле у простору невеликом, али у потпуности испуњеном скулптурама и барељефима.
Зенице морају да се рашире од чуда, јер су пред вама - у природној величини - цар Константин и царица Јелена; лево - Косовка девојка и рањени Орловић Павле; десно - барјак са кнежевом клетвом, „ко је Србин и српскога рода, а не дош'о на бој на Косово, ..."; тамо, у малом, манастир Грачаница, овде - Пећка патријаршија... Ту су и Високи дечани, и Милешева...
Додирујемо, јер не можемо да схватимо од чега је све направљено. Још нам је било теже да поверујемо кад смо чуле одговор: „Од бетона". А сви ови набори хаљина, одежде? „Од јуте намочене у туткало, па оденуте на скулптуре, па фарбане и украшаване". И све то радите сами? „Сам. Већ двадесет година".
Тако Љубиша Цветковић - шездесетогодишњи електротехничар јаке струје, рођен у Приштини, живи у Нишу, некада запослен у Дуванској индустрији, па остао без посла - испуњава свој сан. Све је почело још када је као дечак осетио страст за уметничким изражавањем и, иако га је живот вукао на другу страну, она га није напуштала и нашла је свој пут да се испољи. Потпуно је самоук, а ради у материјалу за који се определио видевши његове могућности и економичност када је зидао сопствену кућу - у бетону.
Љубишу занима само национална хисторија и својим делима жели да овековечи неке важне тренутке и личности у њој. И да то остави потомцима, али и граду, па и целом роду. За сада за то има разумевање само сопствене породице, пријатеља и понеких добрих људи. Али не одустаје. Жели да направи први приватни музеј у Нишу. Већ зна и како ће се звати - „Сведоци векова", конкретно, од II до XXI.
Чућете, уосталом, све у данашњој „којекуда" причи коју су, као и увек, забележиле Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.
Коментари