Гости из прошлости

''И поред интелигентног оца и култивисаног друштва, он је свршио средњу школу тек пошто је променио гимназију и поновио један разред. После матуре није имао куда него у богословију, коју је такође слабо марио. Некако је завршивши, није пошао у варошицу или на село за свештеника, него се определио за наставника Монашке школе у манастиру Хопову. Не замонашивши се, он се, после три године, пребацио у Темишвар за канцеларијског чиновника у епископској резиденцији. Ни ту се није задржао дуже од две године. Не подносећи канцеларијску службу, вратио се кући у село и, после неуспелог покушаја да студира на страни и после очеве смрти, реши да прими свештенички чин. Тад се смирио. Као свештеник, провео је шеснаест година у селу у коме се родио. Ту би можда и умро, да није избио светски рат, који се завршио ослобођењем и уједињењем његовог народа, а њему и позивом у нови живот. Распопи се и, у својој педесет и трећој години, ожени се девојком деветнаест година млађом од њега, и пређе у Нови Сад, за библиотекара Матице српске. Није ту дуго остао. Нису му се свиђали ни служба ни људи и, већ после две године, пресели се у Београд, где буде постављен за секретара Министарства социјалне политике. Једва једном, пред крај живота, опростио се села и самоће. Али су га сад сустигле материјалне невоље. Станујући у улицама за које нико није чуо, у Нишкој, у Ивиној, није имао од чега честито да живи. И у писмима и при сусретима, затицао сам га у бригама. Слушајући о њима, нисам имао прилике да чујем његове идеје о књижевности, ни његове мисли о човеку и свету.''

Милета Јакшић је тражио и добио пензију 1923, одмах након женидбе. У Београду је живео нечујно, сиромашки. Сахрањен је на Новом гробљу, покрај стрица Ђуре.

Аутор: Бранислав Тодоровић Клинић.