Којекуда

Кроз село пролази асфалтни пут који повезује југоисточну Србију са западним Поморављем и даље Јадранским морем и Албанијом. Ово су општи подаци које можете лако да пронађете било где на интернету или у литератури.

Такође, добро је позната, и изазива дубоке емоције, чињеница да је Грачаница најпознатија по истоименом манастиру, задужбини краља Милутина из 1321. године, са фреском његове жене, краљице Симониде, чија лепота - без очију - оставља без даха и просто боли, подсећајући на српску давну и славну прошлост.

Упућенији љубитељи давнина знају и да се Грачаница под тим именом први пут помиње још 1303. и да је настала на темељима римске Улпијане која је носила епитет URBS SPLENDISSIMA - "велелепни град".

Али оно што мало ко зна - како је Грачаница живела пре, а како после рата и НАТО бомбардовања 1999. и зашто је могла бити "косовска Атина", а свакако јесте "косовски Менхетн", чућете у данашњој "којекуда" причи.

Један од наших домаћина у Грачаници био је Бобан Тодоровић, Грачаничанин старином, још млад по годинама. Среле смо га и са њим разговарале у ганц-новом и дивном етно-ресторану на једном од брежуљака који окружују место и одакле се, у ноћи, пружао предиван поглед на светла, можемо рећи, престонице косовских Срба јужно од Ибра. Уз медитеранску музику која је тихо свирала у позадини, подвлачило је све то Бобанову тврдњу да је Грачаница - Менхетн, иако некада само село, а данас само варошица. Зашто?

Због развијеног културног и друштвеног живота некада - а труде се много и данас - у којем су песници на улицама заустављани због аутограма као да су фудбалери или поп-звезде; због изразите гостољубивости која чини да се у Грачаници нико не осећа странцем и која је довела до тога да данас варош чини шездесет посто оних који су се доселили после 1999. и схватили да не желе да оду; зато што, као и друге српске енклаве на Космету, окружена местима са већинским албанским живљем, подсећа на острво.

Ова "којекуда" прича пред нама једна је од оних које заговарају идеју да лепота може спасити свет, а слушаћете је од Бобана Тодоровића, вишег конзерватора и овлашћеног УНЕСКО-вог презентера за манастир Грачаницу, који није напустио место својих предака после '99. иако су му имање у том тренутку чинили супруга, мали син Петар и - једна џезва.

Забележиле је, као и увек, Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.

Радио Београд 1, 09.05