Српски на српском

- Ајде, сине, устани, Божић дошао.... Ајде, домаћине мој....

- А при тој речи „домаћине" осетим како ти набрана, топла уста задрхте и суза кане на мој врео образ.

- Христос се роди!

- Ваистину се роди!

- И као да би пре она моју руку пољубила, тако ми тешко пружа своју и целива ме у чело, очи, обрве и образе... Још би хтела, но ја се трзам. Пружам јој нафору и питам: да ли је ко долазио? Питам гласом од кога она сва расте.

- Кумашини, сине. Заустављала сам их док ти дођеш, али немају кад. А ти си ми гладан? А ја те тако... о, туго моја, слатко моје дете...

- И брзо ми износи делове од осушеног врапца, да од њега прво окусим, како бих целе године био лак, као што је врабац. Онда остало. Једем, а она једнако трчкара око мене, пази да не упрљам нове хаљине, и одмах скупља мрве, да се не би познало кад ко дође. Кад одоше гости, она оде до иконе, и скинувши шамију један једини пут у години, почне да чита молитву за "слатко јело":

- Господе, Христе, Свети Никола, чудотворче, славо моја! Погледај! Господе, смилуј се и помози. Благослови софру, хлеб твој, што га ти даде...

- Кад сврши, метне шамију и седа за софру, дахнувши слободно пошто још једном баци поглед по соби, као бојећи се да није штогод још заборавила, што је требало учинити пре ручка. Ја јој, држећи чашу ракије на длану, онда прилазим руци, и нудећи у исто време свој образ, честитам празник: Христос се роди, нано, и срећан дан!

- Ваистину и с тобом, чедо моје! Ове године мајка овако с тобом, а догодине да Бог да да ми ти...

- И загрцне се, те једва испије чашу.

(Драматизација одломка из приповетке Борисава Станковића - "Наш Божић")

Драмски уметници: Јадранка Селец и Милан Милосављевић

Уредник: Мирјана Блажић Микић