недеља, 22. мар 2020, 09:05
Српски бонсаи у Бољевцу
Током ванредног стања и, генерално, ванредних околности борбе свих нас против вируса корона, репризираћемо неке од најзапаженијих и најзанимљивијих емисија из досадашње, готово десетогодишње продукције. А кад стане вирус - поново ћемо, премијерно, КОЈЕКУДА!! Ове недеље, репризирамо емисију забележену у Бољевцу и емитовану премијерно 2012. године.
Бонсаи. Из енциклопедије: У дословном преводу значи стабалце у посуди. За његово обликовање и гајење је потребно много више од саме хортикултурне вештине. Нагласак је на уметничким склоностима самог узгајивача, а основни принцип је одгајити минијатурно дрво које има све карактеристике своје врсте у "нормалној" величини у природи.
У Кини је у доба династије Хан, око 200. године п.н.е., створен нови концепт - креирање минијатурних природних пејзажа у посудама. Једна од многих легенди говори како је дебели цар сматрао путовање заморним, па је наредио да се минијатурна копија његовог царства сагради у дворишту палате, како би с прозора собе могао видети цело имање. Желећи да сачува јединственост тог дела, цар је наредио да, ако неко други покуша да направи нешто слично, буде убијен. Током 11. и 12. века, Кина је извршила знатан културни утицај на околне земље, посебно на Јапан. За преношење бонсаија у Јапан и ширење међу јапанском аристократијом, самурајима, најзаслужнији су Зен монаси.
За њих је бонсаи био религиозни објекат, "зелене степенице које воде на Небо", односно спона између људи и бога. У центру узгајања бонсаија је успостављање равнотеже између човека и природе.
У пракси:
Александар Николић из села Мали Извор поред Бољевца, свакако није једини узгајивач бонсаиа у нашој земљи, али у свом крају јесте. Још док је радио као погонски инжењер у Рударско-топионичарском басену Бор, као вођа спасилачке екипе, заинтересовао се за гајење минијатурних стабала, али - како каже - искључиво сорти нашег поднебља.
И потврдио нам је - гајење бонсаија доноси мир и равнотежу духа и то у сваком појединачном, врло захтевном, потезу, од проналажења стабалца у природи, до коначног уживања у његовој лепоти, у плиткој порцеланској саксијици пред вама, што је период дуг и до петнаест година.
Не знамо да ли за успех Аце Николића у хортикултурној уметности Далеког Истока има везе што је Мали Извор на истоку Србије, али знамо да смо упознале човека који је заиста поставио себи „зелене степенице које воде на Небо".
На још једно необично „којекуда" путовање и упознавање позивају Вас - Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић
Радио Београд 1, 08.05
Коментари