Гости из прошлости

Овога пута, од путописа Милана Трајковића, Милорада Поповића-Шапчанина, Стојана Новаковића, Mилана Ђ. Милићевића, Сретена Поповића, Живана Живановића, Милоша Тривунца, Славка Милетића и Стевана Сремца, саздана је емисија што следи, а говор почиње онда када се завршава владавина туђина.

Стеван Сремац  је 1879. био намештен за професора тек основане нишке гимназије, премештен у Пирот на две године па враћен у Ниш. Јула 1892. писао је сестри Десанки Поповић у Београд:

''Ја сам овде већ дванаест дана. За све ти хвала у писму, само не за ону вест која ме је поразила. Мислим на вест о госпођици ''Ж''. Кад сам прочитао, одмах сам полетео преко вашаришта (јер ту у близини седим) па право на Нишаву. Нишава беше набујала  па само ваља кладе, запенушила и узбуркала се, па пропиње високо таласе - узбуркано све као у души мојој! Ја сам се решио био на очајан корак.

Кад сам дошао на обалу нишавску, осврнем се још једанпут на Ниш, погледам Суву планину, Виник и Горицу, на винограде и на сва она места где сам онако лепо толике године проводио. Све ми прелети у памети у оним тренуцима; и Бања где сам се толико пута за пола динара окупао (платив 3 динара за фијакер) и Горица где сам у виноградима јео таране, ћевапа и слаткога купуса, и Виник одакле сам - попевши се на њ -  уживао у лепом изгледу; све сам то, велим, гледао и осећао сад. И свему сам томе морао окренути леђа, свему том једнога тренутка рећи ''збогом''.

Погледам у реку која ће ме још који тренутак таласима својим загрлити и уједаред скочим у воду - пошто сам се пре тога свукао и у швимхозне се преобукао. Тако сам дешператно стајао у води и размишљао како ћу слатко вечерати, и кад сам осетио хладноћу, сетим се: да купање више од по сахата шкоди, па лепо изађем, обучем се и одем у кафану на вечеру. Тако сам се сретним случајем спасао од очевидне смрти.

Аутор: Бранислав Тодоровић Клинић.

Радио Београд 1, 13.05