недеља, 12. мај 2013, 08:05
Којекуда
У Сремску Митровицу дошао је из родног Богатића пре тридесет година. И остао у њој, без обзира што Сремце не престаје да пецка вицевима у којима Мачвани увек „победе“. Заправо – воли Мачву, ал' воле и Митровицу. Почетком деведесетих година сада већ прошлог века основао је и покрет „Ја волим Митровицу“ за који каже да је заправо била прва невладина организација у тадашњој Југославији.
Академски сликар, неуморни активиста и љубитељ живота, који на посебан начин пулсира у свим његовим сликама мртве природе, Драган Мартиновић - Мартин наш је данашњи „којекуда" гост.
Прича коју нам је казивао јесенас на сремскомитровачком кеју - где је, преко Саве, Мачва близу да мислиш руком би је дотакао! - прича је о његовом животу, али и прича његовог живота, која не престаје да спаја времена античка и модерна, прецизније - прошлост коју не да да се заборави, садашњост која не сме да мирује и будућност због које све ради.
Драган Мартиновић - Мартин је и оснивач и сада декан на Академији класичног сликарства Универзитета „Едуконс" у Новом Саду, а генерације сликара које је одшколовао, већ имају и своје студенте, чиме се можда и највише поноси. Многи су се вратили и стварају у Сремској Митровици, већина окупљена у Удружењу ликовних уметника „Еснаф", чији је оснивач такође Мартин. Баш као и масонске ложе „Ивањски венац", прве ван Београда после Другог светског рата.
Све у свему, много тога је покренуо - много и довршио - и не намерава да се смири, упорно нападајући ветрењаче на свом путу.
Причу Драгана Мартиновића - Мартина забележиле Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.
Радио Београд 1, 08.05
.JPG "фудбалер др Душан Хаџи Петровић")
Коментари