недеља, 03. мар 2013, 08:05
Којекуда
Побећи из града – негде где је живот миран и спорог ритма, где је поток и ливада на корак два од куће, а дрвеће и трава шуме зањихане ветром. Честа заједничка мисао мноштва које се гура чекајући градски превоз, хода зими бљузгавим улицама, и вуче кесе из супермаркета после неколико сати проведених у редовима пред касом..
Да имамо замишљену вагу, повелику, па да ставимо на један тас захуктале градове, а на други ширину поља и ливада, замислили би смо се над том истом замишљеном вагом и једнако безуспешно трагали за одговором који тас претеже...
Већина која стигне до тог питања град или природа помисли то у љутњи и неудобности тренутка које неизбежно доживе у великим градовима, па после заборави ношена свакодневицом, или... Склони то питање због: позоришта, домова здравља, факултета и...
Ћути о тој својој жељи, јер изгледа као да се сви боре да стигну у велики град, ту се нуди толико тога што се не да упоредити са шумом, птицом, пољаном и ветром који мирише.
Но некима, додуше ретким међу нама, жеља за животом у природи, није узгредна контемплација, него их заиста доведе до животне прекретнице.
Ово је таква прича. Како су се рођена Београђанка Гордана Крстић и њен муж Ђорђе, археолог, такође градски човек, обрели на - Златибору.
Испричали су нам је, срећни и задовољни животом, једног септембарско предвечерја, у својој прекрасној златиборској кући.
Ми је преносимо вама, доносимо је зачињену планинским ветром и бритким ваздухом, да се науживате природе са Елизабетом Арсеновић и Мирјаном Никић.
Радио Београд 1, 08.05
.JPG "фудбалер др Душан Хаџи Петровић")
Коментари