субота, 28.01.2012, 13:05 -> 10:50

Гости из прошлости

Сама, под јаким рефлекторима, бледа, с грозном фризуром и са уснама црвеним као рана, Едит Пјаф је стајала у својој малој црној плетеној хаљини, руку прислоњених уз тело, изгубљена и несрећна. Запевала је...

Публика није обраћала пажњу на њу. То је био кабаре и они су ћаскали као да она не постоји. А Едит је певала о беди, о истини и тужном животу, певала је као да је сама на свету. Песма је одмицала, ћаскање је замирало, она је певала и ништа се више сем Едит није чуло.

Нико није имао такав глас. Едит Пјаф није морала да се претвара док пева о беди. Она је рођена на улици, она је отуд и дошла. Никада до тада на сцену није изашла тако мала, тако мршава и тако лоше обучена жена. Није махала рукама, није се мицала ни очијукала. Само је певала.

"Песма је - прича. Публика треба да верује у њу. Ја сам за публику оличење љубави. Све треба да се дешава унутра и да вришти - ја сам таква. Ја могу да будем срећна, али само кратко, мени то физички изглед не дозвољава. Мени требају једноставне речи. Моја публика не размишља, она у даху упија оно о чему ја певам. И у мојим песмама треба да буде поезије која подстиче на машту."

У "Гостима из прошлости" француска певачица Едит Пјаф.

Аутор и уредник: Мирјана Блажић Микић.

Радио Београд 1, 13.05