уторак, 07. мај 2019, 00:00
Широм затворених очију – Отисак Душе
Прошлост, садашњост, будућност...
Ујутру се будимо неорганизовани, растројени и незадовољни разноврсним пословима којима журимо у сусрет, којима смо затрпани сваког дана, обећавајући себи да ћемо сутра сигурно знати како се боље организовати, раније устати- како бисмо без журбе стигли све...
У једном тренутку, у мору безнадежних мисли можда нам изненада сине истина - па ја сам заборавио себе, где сам ја у свом животу и чему ја овакав тежим? Јесам ли заборавио своје приоритете и јесам ли их икада и имао? Јесам ли најпре, самом себи, тај приоритет? Оваква питања, нажалост, себи постављамо тек онда када се разболимо, када постајемо дубоко несрећни, када нам судбина на неки начин „окрене леђа” или када се нашој деци нешто лоше догоди.
Можемо приметити, осетити, да се све ово догађа негде дубоко у нама, да постоји увек разлог зашто нам се нешто догађа, да постоји „квар” који треба отклонити. Дубоко у себи осећамо да за сваки проблем постоји решење. Ми то тако јако осећамо да то стварно није потребно да нам било ко каже.
Знакови су свуда око нас, а највише у нама самима. Ипак, као да немамо времена да погледамо.
Наша душа је та која похрањује безброј наших емоција, страхова, незадовољстава, стрепњи, сећања... То наше складиште још нико није истражио. Ипак, осећамо га стварније него било што друго на свету.... Оно нас штити, упозорава, усмерава, воли, усрећује. То је суптилна, али јака, неуништива, најмоћнија сила коју познајемо.
Kада у својој соби, у свом интимном кутку заронимо у себе (када нађемо мало времена) може се појавити танани осећај, може се чути глас који нам даје одговоре на сва наша питања - јер душа све зна. Тај глас можемо дословно чути или само добити информацију која ће доћи као изненадна мисао за коју знамо да није производ нашег мозга, или је можемо добити као знак путем неког догађаја, особе, сна... само ако желимо да чујемо....
Ипак, ми смо пречесто у гужви живота и не можемо је чути. Заборавили смо на њу и не чујемо њене гласове. То некада није било тако....
Велика болест овог века је „губитак” (занемаривање) душе и она нас напада немилосрдно, и као појединце и као друштво у целини. Kада је душа занемарена, она као да нестаје и појављује се само као губитак сврхе, као незадовољство, насиље.
Тешко је речима дефинисати шта је душа. Наш ум то не може разумети, а срце нам је још увек мало да осети њену силину и моћ.
Али, интуитивно знамо да је она у својој суштини везана за дубоку искреност и веру, па зато и кажемо када сретнемо неког искреног човека да тај човек има душу или тај простор има душу или ова музика има душу или ова слика има душу или ова књига има душу. Примећујемо да је она у вези са животом, са свим истинским лепотама које он носи.
Душа се може видети тамо где је више људи повезано неким добрим циљем, наклоношћу, љубављу. Али и у самоћи, када се повучемо у свој кутак да бисмо дошли у везу са собом и повезали унутар себе неке покидане нити, вратити се својој суштини, наћи љубав у себи.
Испуњеност, квалитетне везе, лична моћ и ослобођење од тескобе - све су то поклони душе када на њу обраћамо пажњу. Они су, ипак, недокучиви у трци за удобним животом. Не верујемо у душу и њене благодати и ни не пада нам на памет да би она требало - и да заслужује прво место у хијерархији наших вредности којима журно поклањамо енергију и пажњу. Закорачили смо у време када примећујемо да она можда и постоји, онда када се очито жали, када се незадовољно побуни, када нас натера да осетимо њен бол.
Често везани за материјално, ми раздвајамо материјално и духовно, не видимо очите везе између та два феномена, као и између ума и тела. Не видимо целину и то је наш највећи проблем. Расцепљени, поклањамо пажњу или само духу или само телу а душу занемарујемо.
Где је решење?
Решење је у души, она зна све наше потребе, она има рецепте како функционишемо као једна складна целина која одише здрављем и задовољством.
Ово можемо и сами проверити: често видимо да ум води на своју страну тако да изгледа да није ни од каквог значаја за физички свет. Истовремено, материјалистички живот нас може тако обузети да заборавимо на духовност која заједно држи ум и тело, идеје и живот, духовност и свет. Да бисмо психички били здрави, заиста је потребан неки вид духовности. Јер душа је та која зна што је за нас добро, а шта лоше, то не зна ни ум, ни тело.
Постоје многобројни проблеми с којим се терапеути свакодневно сусрећу: глад за духовношћу, губитак смисла живота, мањак самопоуздања, страх да нисмо довољно добри, потреба да контролишемо себе и друге, нервоза, страх од будућности, ухваћеност у енергије прошлости, страх од напуштања, везаности за идеале, различита уверења која нам одређују ток и начин живота, итд.
Сви ови симптоми показују губитак душе, тј. везе с њом и показују нам за чим душа чезне. Жудимо за забавом, материјалним добрима, сексуалним узбуђењима и често мислимо да ћемо до тога доћи помоћу терапеута, цркве или запослења. Позната нам је реченица: „Ма само да се запослим и ја сам решио проблеме!”
Ипак, без душе, шта год да се нађе, биће недовољно и незадовољавајуће, јер је душа оно за чим, уствари, истински чезнемо у сваком од ових подручја. Зато, у недостатку душевности, трудимо се да стекнемо и накупимо сва задовољстава мислећи да ће нам тај квантитет донети успех и срећу у животу и надоместити квалитет.
Личност испуњена душом је сложена, обликована је и болом и весељем и поразом и успехом. Међутим, душевност нас не избавља из таме потпуно и одмах. Живот у души и са душом је пут који ће нас довести брже до савршенства нашег карактера и који ће унапредити наше судбине и испунити нас светлошћу чистоће. Само та нега душе није ни мало лак пут. Али ко каже да се до најбољих ствари долази лако?
Будите у складу са самим собом, негујте своју душу пажљивим, свакодневним надзором. Пуните је неизрецивом количином љубави и светлости и тада ће вам дати све што је једино потребно за комплетну, истинску срећу једног људског бића, а то је мир са самим собом. То ћемо постићи једним холистичким начином бриге о себи, негујући дух (читајући различиту духовну литературу и оплемењујући се културно и интелектуално), негујући тело (свакодневном рекреацијом, хигијеном и правилном прехраном) и негујући душу (свакодневном молитвом, служећи другима или на неки други начин који ми сами изаберемо).
Само тако можемо правилно и здраво проћи кроз овај живот сакупљајући различита искуства, на што лакши и безболнији начин, тежећи Светлости, Истини, Богу.
Причамо ноћас о животу, прелиставајући књижевна дела која су нас дотакла и оставила поруку.
Kроз емисију води Душица Мијатовић.
Коментари