Широм затворених очију – Отисак Душе

Не постаје се. Добар човек се у сваком од нас ослобађа. Системом елиминације. Није неопходно учинити херојско дело, отићи далеко, потрошити много новаца, засадити дрво... То долази после. И некако без напора, с лакоћом. Прво човек стрпљиво отреса непотребан терет. Престаје са сарказмом, одустаје од циничних коментара, не окреће се за богаљем већ се помоли за њега; кад би да критикује, он покуша да разуме; кад би опсовао, он уместо да опсује Бога или сунце, помене миша или першун, а касније ни то. Осети ли потребу да се свети, још једном се преиспита и схвати да освета повређује оно најфиније у њему самом. Тада опрости. И заборави. Нема опроштаја без заборава. Уместо да ликује: „Јесам ли ти рекао?!”, он каже: „Kако могу да помогнем?”. Пожели ли нешто више да има, он захвали на ономе што већ поседује, а временом увиђа да оно највредније није око њега већ у њему самом. И тад, усмеривши поглед ка унутра, учиниће му се да је угледао светлосни зрак нечега што би могао бити Добар Човек. И са још више елана настави да са себе збацује самар испуњен мржњом, љубомором, похлепом, незнањем... Добар човек се не постаје чињењем доброг дела. Добар човек је најбоље дело које за живота од себе можемо направити. („Не бих ово могла без тебе”- Бранкица Дамјановић)

Причамо ноћас о животу прелиставајући књижевна дела која су нас дотакла и оставила путоказ и поруку. Добро нам дошли! 

Kроз емисију води Душица Мијатовић.