уторак, 16. окт 2018, 00:00

Широм затворених очију - Отисак Душе

Човек жели моћ... зато што живи, што се креће, што се судара с људима. А жели нешто да остави иза себе, да нешто створи, да не би само постојао, као дрво.

Изгледа му да је нешто постигао, да је снажан и важан, да може много. Али Бог учини да одједном прогледа и види, не овим очима, већ оним другим, видовитијим, да је само зрнце песка у несагледивој пустињи овог света, ситан и неважан колико и мрав у мравињаку. Да ли мрави желе моћ? Желе ли да буду снажнији и значајнији од других? Имају ли својих брига, мука, несанице, очајања?

Ми Бога не видимо, јер је неухватљив за нашу мисао, осетимо га само кад нам се у нечему покаже његова воља. Ни мрав не види човека целог, због своје величине човек и не постоји за мрава, видеће само прст или гранчицу, ако му препречимо пут, осетиће потрес ако растуримо мравињак. А човек према свемиру ситнији је него мрав. И зашто би постојао само човек и његов начин мишљења? Свет је постојао и пре нас, постоји и мимо нас, постојаће и без нас... Немогуће је замислити да тај свемирски дух игра недостојну игру с људима, пуштајући их да протрче кроз живот, долазећи из ничега и неповратно одлазећи у ништа. Било би то бесмислено траћење толике снаге. Много је вероватније, и логичније и мање увредљиво, да је тело смртно а душа бесмртна, душа је делић свеопште свемирске енергије, поклоњен нама, привремено уступљен на рођењу, која ће живети својим непознатим животом и после смрти тела или ће се уселити у новорођенче, да настави вечно кретање. Ни кап воде се не губи, само се мења, па како се може изгубити све човеково? Мора бити да живот постоји по неком вишем начелу, а не само по бесмислу, по злу, по лудилу!
Није иста свака жеља за моћи. Једно је жеља да се влада људима, да се они покоре, да се изазове страх, да се натерају на дела која никад не би учинили без присиле; то је захтев за ћутањем, за послушношћу без отпора, по праву нечије силе. Таква жеља за моћи је неморална, она понижава и насилника и угњетеног. Јадан је онај који је то осетио на себи... Сасвим је друкчија жеља за моћи која се састоји у помагању људима, која побеђује љубављу, која потиче на споразумевање. То је велика моћ, којој би се могли научити сви људи и која би зло учинила немогућим. С таквом моћи човек није зрно песка, није неважан. Не може да говори о томе постоји ли неко врховно биће, можда и постоји, али је сигуран да наше људске ствари нико неће организовати ако ми то не урадимо сами.

Радња романа „Тврђава" Меше Селимовића смештена је у 17. век, али прелази оквире и времена и простора и показује вечне дилеме човека који промишља о смислу живота.

Добродошлицу у Отисак Душе желе вам Небојша Сабовљевић и Душица Мијатовић.