Широм затворених очију - Отисак Душе

Машташ и чекаш да прође и тај дан, та седмица, тај месец, та година...
Све док одједном не осетиш да ти Живот одлази у неповрат, а ти још увек стојиш ту и чекаш прави тренутак да почнеш да уживаш у њему и да га проживиш у потпуности.
И често схваташ како неприметно, некако несвесно, као по некој навици стојиш и чекаш да све прође, што ти даје осећај бескрајног разочарења и умора.
Питаш се, када ће коначно да крене твој ‘Прави живот'?! Они дивни, незаборавни тренуци, због којих је вредело прогутати све сузе и увреде, сву ту накупљену горчину и онда самоуверено погледати напред.
Као да си већ заборавио изворни циљ и једноставно само чекаш, по навици... Заборављајући шта заиста желиш и шта је заиста важно за тебе.
Нећеш моћи да разумеш, да док чекаш да се деси то нешто ‘велико, интересантно, важно', ти пропушташ стварну лепоту око себе! Пропушташ суштину!
Пропушташ мале ствари које ти испуњавају дане. Док тако стојиш и очекујеш да се догоди нешто велико, да би био срећан: пропушташ, осмехе и погледе; пропушташ изласке и заласке сунца; пропушташ љубав и емоције...
Пропушташ садашњост- стремећи да дочекаш будућност. Пропушташ ‘данас', мислећи да немаш довољно времена за све што те чини срећним, јер се надаш да ћеш почети да живиш ‘сутра'.
Док гледаш кроз прозор и пратиш погледом капи кише како се разливају по прозору; док стојиш тамо удубљен у мисли, апатично чекајући да бљесну сунчеви зраци, животни часовник наставља тихо да одбројава твоје изгубљене минуте.
Полако, али доследно и неповратно ишчезава твој Живот претварајући се у прошлост... Твоју прошлост... И без да уопште осетиш како је то могло да се деси, једнога дана ћеш са ужасом установити да је твој Живот прошао, а да ниси ни стигао да уживаш у њему. 
Немој више да чекаш...

Заједно смо и ноћас на истој фреквенцији и делимо овај тренутак живота.
Бане Стевановић, Небојша Сабовљевић и Душица Мијатовић.