Широм затворених очију - Још овај пут

Kако је све то преливено нечим тајанственим! Kако то све дира и прија уздрхталој, раздраганој души као мека месечева светлост кад се у миришљавој, летњој ноћи разлије по обамрлим брдима и ћутљивим долинама, кроз које једнолико шушти вода, а отуд из мрке, јелове шуме допире потмуло шапорење и некакви неразговетни, дубоки уздаси! Све прође и мину. Само га још запахњује мирисни, слатки дах сећања и успомена на прошле дане. И кад сунце залази, и кад се изнад модрих планинских овршака полагано уздижући рађа, увек га то на нешто подсети, и њега овлада туга и насртљива, пламена чежња за нечим нејасним и растегљивим као дах. И душа се скупи да потајно, нечујно загрца и пропишти за данима пуним свјетлости, мириса и зеленила, за данима који се неће никада вратити...'' Петар Кочић. 

Сећања на посебне људе се носе у себи, постојано и немо, о њима се ретко говори. На тај начин штитимо успомене од оних који их не би разумели и схватили јер их једноставно нису проживели и доживели, делили емоције, загрљаје, ћутање... Зато и треба у тишини носити своја сећања као најлепшу огрлицу на коју нам је живот, једну за другом, низао перле драгоцених тренутака.

Ноћас у емисији ЈОШ ОВАЈ ПУТ причамо о посебним тренуцима живота којих се радо сетимо и која могу да нам угреју душу пред хладним ноћима и данима који долазе.

Музички уредник Небојша Сабовљевић, пред микрофоном Војин Војиновић.