Широм затворених очију - Само срцем се добро види

Цезар је имао све: највећу империју на свету, бројне народе којима је владао, преторијанску граду, Сенат.
Имао је чак и Брута. Тај му вероватно није требао али када желите све - не можете да бирате.
Опет му је нешто недостајало. Листајући прво издање Римског календара сетио се. Треба му један месец. Прецртао је назив седмог месеца у години, пошто му је то био срећан број и дописао - Јули, пошто су га гако звали од милоште. У античком Риму јул је носио назив quintilis што значи пети, јер је, по тадашњем календару, био пети по реду месец у години.
Реформом календара нашао се на свом данашњем, седмом месту и добио ново име. Како је Јулије Цезар рођен у овом месецу, Римски сенат је, њему у част, назив quintilis преименовао у iulius.
Поред општеприхваћеног латинског, многи народи за јул користе и своје изворне називе. Хрвати га зову српањ, а Словенци мали српен, за разлику од великог српена - осмог месеца. Оба назива потичу од речи срп, којим се жито жање управо у јулу. За седми месец Лужички Срби кажу пражник, а Чеси червенец. Украјинци и Пољаци су јулу дали име по липи, која у то доба цвета у њиховим крајевима.
У земљама Запада јувелири су саставили календар драгог камења, тако да сваком месецу одговара одређена боја и драги камен у тој боји. Јулу одговара црвена боја и драги камен рубин.
Срби су овај месец звали: ГОРЕШЊАК, ЖАРКИ, ЖЕТВАР, СРПАЊ.

Међу звезде се преселио Миливоје Мића Марковић, легенда џеза.
Кларинетиста, саксофониста, композитор, аранжер и публициста Миливоје Мића Марковић преминуо је у Београду у 78. години, саопштила је породица.
Миливоје Мића Марковић, рођен у Загребу 1939. године, упамтио је како је у његовом детињству у Осијеку, у главној улици у којој је живео са родитељима и братом, на бандери био звучник са којег је слушао тадашње хитове. Звао је то „улични програм", који је „скидао" са великим задовољством.

Већ је свирао кларинет, касније ће се определити за саксофон, а биће и први дипломац џез одсека Музичке академије у Грацу.
Као саксофониста брзо ће добити надимак по највећем из своје бранше - Колтрејн, а добро се памти његов концерт на Коларцу са легендарним Кларком Теријем.
Као композитор, прославио се музиком за филм Љубавни живот Будимира Трајковића и за серију Отписани.
Велика признања добија док је био вођа Секстета Марковић-Гут, па је у једном холандском листу после гостовања у тој земљи, писало да је „Миливоје Марковић скинуо звезде са неба".
Током каријере био је један од шефова ПГП-а и уредник у Телевизији Београд, председник Савеза композитора Југославије.
Са Милошем Петровићем оснива M&P South Quartet, етно-џез оријентације, који је снимио два ЦД-а.
Аутор је плана и програма наставе за џез кларинет и саксофон, објављен у Просветном гласнику Републике Србије.
Држао је класу саксофона и кларинета на Музичкој школи „Станковић" у Београду.
Аутор је занимљивих телевизијских интервјуа са амбасадорима у Београду, а почетком деведесетих писао је колумне у Борби у којима је молио да се прекине с ратом и безумљем.
На џез фестивалу „Нишвил" добио је Награду за животно дело.
Више од 50 година био је у браку са Радмилом Микић Мики, некада веома популарном интерпретаторком лаких нота.
(Са сајта: www.rts.rs)

„УМРО ЈЕ ОТАЦ ТЕЛЕВИЗИЈЕ БЕОГРАД!" Написала је дугогодишња уредница музичког програма РТС Нена Кунијевић, у отвореном писму јавности, у коме је оценила да је срамотно што медијски јавни сервис Србије није одржао комеморацију поводом смрти дугогодишењег уредника забавног и серијског програма ТВ Београд Миодрага Малише Маринковића.
Малиша Маринковић је преминуо 30. јуна у 87. години у Београду, а сахрањен је у понедељак.
Рођен 1930. године у Горњем Милановцу. Каријеру је започео као новинар-сарадник у хумористичком часопису Јеж, да би 1954. године почео да ради као спикер у Радио Београду. Убрзо је прешао у Забавни програм Радио Београда, где је уређивао емисије "Забавно поподне средом", "Три хиљаде за два минута", "Микрофон је ваш"... У Телевизију Београд долази 1963. године као главни уредник забавно-хумористичког програма.
Под његовом уредничком палицом снимљене су неке од антологијских серија, попут "Музиканти", "Љубав на сеоски начин", "Дипломци", "Камионџије"... Последња велика серија коју је као уредник потписао 1990. године била је "Бољи живот".
Иза Малише су остали ћерка, новинарка Ана Ћешић и син Марко Маринковић, редитељ серија "Мој рођак са села" и "Немањићи - рађање краљевине".

Љубивоје Ршумовић, књижевник, уредник Телевизије Београд и "Књижевних новина", управник Позоришта "Бошко Буха" у Београду, председник Културно-просветне заједнице Србије...
Рођен 1939. године у Љубишу на Златибору у породици Милесе и Михаила Ршумовића. Даљи преци су му Окиљевићи од Гацка. Школовао се у Љубишу, Чајетини, Ужицу и Београду. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на Одсеку компаративне књижевности. У Београду је упознао Душка Радовића, под чијим утицајем је почео да пише песме за децу.
Радио је у Радио Београду, затим на Телевизији Београд, где је био аутор емисија за децу: „Хиљаду зашто", „Хајде да растемо" и „Фазони и форе".
Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.
Био је директор позоришта „Бошка Буха", председник Културно-просветне заједнице Србије и председник савета Међународног фестивала позоришта за децу који се одржава у Суботици.
Добитник је великог броја књижевних награда и признања.
Певали смо а и данас се певају његове песме: Лако је пруту, Миш, Вуче, вуче, бубо лења, Нема земље дембелије, Сваки дан се сунце рађа, Браћу не доносе роде, Воз за Чачак, Медвед Брундо, Другарство, Љубав је то...
„Дете треба да посматраш , ал му немој на пут стати. Што га пре човеком сматраш пре ће и човеком постати! („Буквар дечјих права")

Први српски оскаровац, глумац Карл Малден добацио Хемфрију Богарту пре него што је примио златну статуу, како је захваљујући оскаровцу Зорану Перишићу полетео Супермен и ко се нашао међу још четворицом Срба награђених престижним филмским признањем.
Карл Малден (Младен Секуловић), амерички филмски и позоришни глумац, добитник "Оскара", рођен је 22. марта 1912. у Чикагу, а преминуо 1. јула 2009. у Лос Анђелесу.
Отац му је био Србин, а мајка Чехиња. Иако рођен у Чикагу, одрастао је у оближњем граду Герију, у Индијани. У животу је снимио 65 филмова, а неки од најпознатијих су: „Трамвај звани жеља", „На доковима Њујорка" и „Патон". У Београду је глумио у филму „Сутон". Значајна је и његова улога у ТВ серији из 1970-тих, „Улице Сан Франциска".
Од малих ногу је говорио српски. Радо је причао о својој прошлости и пореклу. Спомињао је како му је отац радио тежак посао у челичани у Герију, као и он касније. И поред тешког рада, његов отац је основао најстарије пјевачко друштво у Америци, звано „Сокол Група-Бранко Радичевић". Тако се млади Малден још у породици упознао са српском културом и обичајима.
Успон у каријери отпочео је 1950. године, улогама у филмовима The Gunfighter и Пакао Монтезуме (Halls of Montezuma). У првом филму се појављује у улози Мека (власника бара), а у другом у улози доктора Џонса.
Највећи успех је постигао глумећи у филмовима режисера Елије Казана.
У филму Трамвај звани жеља (A Streetcar Named Desire) из 1951. године, глуми Мича (Харолд Мичел), најбољег пријатеља Стенлија Ковалског (Марлон Брандо), који упада у романсу са Бланш Дибоа (Вивијен Ли).
Тај филм му је донeо Оскара за најбољу споредну мушку улогу. Био је номинован за Оскара и за најбољу споредну улогу у филму На доковима Њујорка (On the Waterfront) из 1954. године. Ту је глумио католичког свештеника Берија, који утиче на Терија Малоја (Марлон Брандо) да сведочи против мафије. Ова два филма са његовим номинацијама за Оскара, режирао је Елија Казан, са Марлоном Брандом у главној улози.
Baby Doll (1956) је последњи филм Елије Казана у којем је Карл Малден глумио. То је била улога Арчија, човека жељног моћи и ожењеног тинејџерком која му задаје проблеме.
Наредни филмови које је снимио, били су између осталих: Fear Strikes Out (1957), Pollyanna (1960), Једнооки Џек (One-Eyed Jacks 1961.), Birdman of Alcatraz (1962), Gypsy (1962), How the West Was Won (1962), The Cincinnati Kid (1965).
У филму Патон из 1970. глуми генерала америчке војске, Омара Бредлија.
Велику популарност му је донела ТВ серија Улице Сан Франциска, која се приказивала од 1972. до 1977. године. Глумио је полицајца ветерана, поручника Мајка Стоуна. Мајкл Даглас, који се пробио на глумачкој сцени у овој серији, глумио је његовог млађег партнера Стива Келера.
Карл Малден је оставио трага и у југословенској кинематографији, глумећи у филму Сутон, Горана Паскаљевића, из 1982. године. То је била улога српског имигранта у САД, Марка Секуловића, а филм је снимљен на енглеском језику. Глумио је и у италијанском филму Мачка са девет репова (Il gatto a nove code 1971), слепог човека (Франко Арно) који разрешава убиство.
Снимао је филмове све до 1993. године, када се повукао. После тога се појавио као глумац још само једном, у 14. епизоди серије „Западно крило" 2000. године, глумећи католичког свештеника (Томас Кавано).
Био је редитељ само једног филма - Time Limit (1957) - везаног за Корејски рат, а режирао је и делимично The Hanging Tree (1959), због болести правог редитеља (Делмер Дејвс).
Награду за животно дело Америчког глумачког удружења уручио му је Мајкл Даглас 11. новембра 2004. године.
Карл Малден се оженио Моном Гринберг 1938. године. Упознао ју је за време ангажмана у „Гудменовом театру". Са њом је био у браку више од 70 година и добио две кћери, Мону и Карлу.
У глумачкој индустрији је био 61 годину, а 1993. се пензионисао. Пет година је био председник Филмске академије у Лос Анђелесу, а основао је и уметничку библиотеку у Беверли Хилсу, која је највећа у Америци.
Написао је књигу „When do I start" (аутобиографију „Како сам почео" у којој говори о својим родитељима, српској колонији у Америци ) 1997. године, уз помоћ своје ћерке Карле.
Карл Малден је умро 1. јула 2009. у Лос Анђелесу у 97-мој години живота. Дуговечност је наследио од своје мајке; умрла у 102-гој години.
У филмовима је користио сваку прилику да спомене презиме Секуловић. Тако у филму Патон, у улози генерала Омара Бредлија каже једном војнику: „Додај ми тај шлем Секуловићу!", а било их је још.
Како ствари стоје, Београд ће се овом великом уметнику одужити спомеником.

Разговараћемо и о Ернесту Хемингвеју, Ђузепе Гарибалдију и Стевану Раичковићу.

У шести дан јула је умро Луис Армстронг Сачмо, амерички певач и џез - трубач.
Луис Данијел Армстронг, касније назван ''Сачмо" и " Папс", почео је да се бави музиком свирајући трубу на паробродима, у баровима, а затим у ансамблу Кида Орија. На позив Џоа Кинга Оливера стигао је 1922. године из родног Њу Орлеанса у Чикаго. Био је то почетак златне ере џеза.
Историчари џеза наводе да је у Чикагу просто "одувао" своје колеге, али и публику која је долазила да га чује. Године 1925. прешао је у Њујорк, у оркестар Флечера Хендерсона, а затим следи улазак у студио. Снима плоче са оркестром Хендерсона, Кларенса Вилијемса, са певачицама Беси Смит и Ма Рејни... Сачмо постаје светски познати музичар.
Од креолског џеза и диксиленда који су се свирали на америчком југу, Армстронг је створио аутентични музички израз који и данас важи за један од најзначајнијих доприноса америчке културе светској музичкој ризници. Певао је и свирао са Бингом Крозбијем, Френком Синатром, Елом Фицџералд, Дјуком Елингтоном, Леонардом Бернштајном...
Године 1944. изабран је за најбољег џез-музичара на свету и тада приређује први џез концерт у Метрополитену.
Армстронг је наступао и у Београду.
Априла 1959. године одржао је два величанствена концерта у Дому синдиката, које је директно преносила Телевизија Београд.

Велики јубилеј чувеног „фијата 500", шест деценија од појављивања на улицама обележава се у компанији „Фијат" издавањем поштанске марке са овим возилом. Велика част чувеном четвороточкашу указана је и тако што ће један примерак овог модела од сада бити у поставци Музеја модерне уметности у Њујорку.
Славни италијански аутомобил „фијат 500" на 60. рођендан укључен је у поставку њујоршког Музеја модерне уметности, наводи се у саопштењу компаније „Фијат Крајслер аутомобили".
Највољенији „Фијатов" аутомобил на улицама се први пут појавио 4. јула 1957. године. Од тада па све до прекида производње 1975. године, произведено је 4,2 милиона „фијата 500". После 2007. године са производних трака сишло је још два милиона возила тог модела.
„На 'фијату 500' примењене су бројне технолошке иновације са изузетним успехом и постао је икона послератног дизајна. Због тога смо одлучили да га уврстимо у сталну колекцију", објаснио је Мартино Стијерли, кустос одсека за архитектуру и дизајн Музеја модерне уметности.
Музеј је купио „фијат 500 Еф" из 1968. године, најпродаванији и најпопуларнији модел тог периода.
Популарно возило имало је мотор од 500 кубика и достизало је брзину од 95 километара на сат.

За суботу је у Лигурији, на северозападу Италије, заказан велики скуп власника „фијата 500" који ће прославити 60. рођендан омиљеног модела.

Осми дан јула се у Русији прославља као Дан породице, љубави и верности; установљен у част светаца и супружника Петра и Февроније - узора верности.

„Ако вам "не иде", ако вам се не остварује очекивано, ако се не осећате баш најбоље у сопственој кожи, ако пружате мање него што бисте могли и постижете мање него што заслужујете, ако не можете да решите разне судбинске чворове... - ПОЈАЧАЈТЕ МОЛИТВУ!
И видећете резултате, веома брзо. У распону од брзе помоћи до правог правцатог чуда: од решења до спасења.
Једноставан савет.
Лечи и помаже, разрешава и исцељује."
(Драгослав Бокан)

Не знам да ли Вам се догодило да досањате сан који сте снивали.
Уколико јесте, онда веома добро знате шта Вам се догодило.

Сањајте! УЗ БЕОГРАД 202!

„Само срцем се добро види!" (Егзипери)

Слушајте нас на ФМ 104,0 Мегахерца и преко Интернета.

Линк за слушање нашег Радија: http://tinyurl.com/Beograd202
Пронађите нас и на Твитеру: https://twitter.com/beograd202

Контакт:
++381 11 3249 202
СМС: 064 0202 200
Мејл: program202@gmail.com

Избор музике и продукција: НЕНА ОГЊЕНОВИЋ ТРКУЉА.

Аутор, домаћин и водитељ: Лука Мијатовић .

„Човек мора да уме да види свет."