Широм затворених очију - Само срцем се добро види

Земља рођења Светитељевог - Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача, шкрапа, водоплавних поља. Мјесто његовог рођења је село Мркоњићи, а шири завичај - водоплавно Попово Поље.
Рођење дјечака Стојана Јовановића, од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, зби се, према некима, 28. Децембра 1610. Године, на празник 20 000 Светих Мученика Никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана.
Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, дјеце више нису имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. У патријархалном херцеговачком селу, у коме се сиротињски хљеб од зрака до мрака морао грабити од камена и ћудљивих крашких бујица и заливати горштачким знојем, отац породице одлазио би јутром за својим тежачким пословима, неријетко или на своје поље или у мобу код сусједа или на испомоћ калуђерима оближње светиње у пољским радовима и у самом манастиру.
Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао", како јој и име казује. Растао је у једној од оних димљивих камених кућица, у суво сложеним од ломљеног камена и прибијених уз камените обронке на шкртим заравнима поповопољских брда, са кровом на двије воде, покривеним сламом, шеваром или каменом плочом, ређе даском.
Подижући малог Стојана у озрачју завалске светиње, мајка га је од малих ногу задајала побожношћу, чистотом и страхом Божијим. Њихови дани почињали су и завршавали се смјерним обраћањем Богу и завалској Мајци Божијој, кољенопреклоним молитвама пред породичном иконом, као што им и сви ситни и крупни дневни послови породични протицаху, у тихој послушности и поштовању старијих и скрушеном стајању пред Богом.
У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову дјетињу душевност.
Свој велики дуг и најтоплију љубав према родитељки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим, потоњи Острошки Чудотворац ношаше у срцу вјечно, са неизмјерном благодарношћу, са захвалношћу толиком да је, допуштењем Божијим, готово три вијека послије свога упокојења, у чудесном јављању открио њен заборављени и закоровљени гроб без биљега пред црквом Светог Николе у Мркоњићима једном богобојажљивом мјештанину и предао му га на бригу, а овај га је након годину дана украсио достојним спомеником.
О младоме Стојану Петровоме Јовановићу, пак, народ херцеговачки приповиједаше да бијаше украс цијелог села, марљиви посленик и први у свакој врлини - у побожности, доброти, дарежљивости и лијепом владању, само не у дјечачкој пјесми и шали. Његов примјер поучно дјеловаше на многе неваљале момке у селу, који су њиме подстакнути постали добри људи. Приповиједа се да се, радећи, поваздан Богу молио, а када би осванула света недјеља или какав празник, одлазио вазда у цркву на богослужење. Никада није узимао учешћа у народном весељу крај цркве и никада се у коло хватао није.
Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца, као некада Света Ана Самуила Пророка, и Свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се - у узрасту од око 11 година, око 1662. године, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца.
Након неколико година проведених у Завали, Стојан настави искушеништво у Тврдошу, за које се не зна поуздано колико је трајало, а почело је око 1625. године. Сматра се да је пострижење у монашки чин са именом Василије, и послије извјесног времена пострижење у ђаконски, а касније и у свештенички чин могао примити, по светогорском обичају у вријеме поста, негдје између 1630. и 1635. Године, са двадесет и пет година живота, најкасније до прољећа 1635.
Свечани чин хиротоније архимандрита Тврдошког Василија за митрополита Западнохерцеговачког свештенодејствова патријарх Пајсије на Преображење Господње, 19. августа 1638. године, када се преображавају и гора и вода са душама људи православних, на празник који предзнаменова дјеловање новог архипастира не само током његове земаљске службе у Херцеговини и Скендерији него и кроз читаву потоњу историју свога хришћанског рода.
Свети Василије након Тврдоша и приградског манастира код Оногошта пређе у Острог, гдје као покретач обнове острошке обитељи сав свој иметак стави у службу њеног даљег изграђивања и утврђивања, провидјећи у њој нову неосвојиву граничну тврђаву Православља изнад Истока и Запада.
Светитељски живот и неуморни рад Светог Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као Божијег човјека посланог ради спасења свога рода.
Свети владика Захумски и Скендеријски посљедњих пет година свога земаљског живота проведе у обитељи Световаведењског манастира Острошког, дјелујући из њега широм своје епархије Источнохерцеговачке и пребивајући у даноноћном молитвеном подвигу.
А када се наврши вријеме и Свети достиже крај свога мукотрпног и богосвијетлог земаљског пута, у суботу Свијетле недјеље, 12. маја 1671. године, у својој острошкој келији „престави се Свештенопочивши владика Василије Захумски и Скендеријски", како записа безимени монах на једном рукопису Острошког манастира, исказујући опште увјерење пастве његове захумске и скендеријске да се Владика њихов бијаше посветио још за живота свога међу њима на земљи.
Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа.
Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете Литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети Кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу.
Свети Василије Острошки је велики чудотворац чија су чудотворна дјела позната и изван граница Српске Православне Цркве. Његово свето тијело у цјелости почива у острошкој испосници, неподложно закону труљења, ево већ више од триста година. Црквица у којој леже мошти Острошког Свеца испуњена је пријатним мирисом, који задивљује сваког поклоника.
Чињеница нетљености тијела овог великог светитеља, представља феномен за себе, који ми хришћани називамо - чудом. Овај се феномен једино може схватити и објаснити светим животом Острошког Свеца. А живот Светог Василија био је заиста живот у Богу, живот сазидан по Христу, у коме све и сва бјеше Христос.
Још веће чудо и доказ светитељства Светог Василија јесте чудотворна моћ његовог нетљеног тијела. Он, који је у свом земаљском животу више личио на анђела него на човјека, уздигао је свој дух до престола Божијег, а своје тијело обесмртио. То свето тијело било је за вријеме земаљског живљења храм Духа Светога, а послије растанка са својом богочежњивом душом постало је ризница благодати Божије.
Светог Василија је у нашој Српској Цркви Господ одредио за посебну мисију, за помоћника и исцјелитеља свих невољних и болних, који са чврстом вјером и љубављу долазе и приступају му као великом чудотворцу и Божијем угоднику.
И данас је острошка испосница, у којој се подвизавао Свети Василије и у којој почивају његове свете мошти, својеврсна Витезда, бања исцјељења, у којој многи: болесни, хроми, сухи, згрчени и умоболни налазе милост Божију и одакле својим домовима одлазе здрави и душом и тијелом. Не могу се избројати разна чудеса, која је Господ преко њега учинио и које сваким даном чини и показује над сваким оним који долази и тражи помоћ од Господа посредством овог великог светитеља, великог Божијег угодника, великог јерарха и учитеља, молитвеника, подвижника, ревнитеља свете православне вјере,
(Манастир Острог; Званични портал)

Василије Јовановић, како гласи световно име светог Василија, рођен је 1610. године у Поповом селу у Херцеговини. Био је епископ захумски и скендеријски. Као архијереј становао је у манастиру Тврдошу, а када је манастир разорен од Турака, сели се у Острог где умире 1671-ве. Ту се чувају светитељске мошти.
О духовима народ долази са разних страна да посети светитељеве мошти и дарује манастир прилозима.
Велики број православних поповаца слави овај дан као крсну славу. Неки се на светог Василија заветују због своје или болести у кући да ће на духове отићи у манастир Острог. Убрзо се око заветованог окупљају пријатељи, комшије и рођаци да преко њега пошаљу уља, тамјана и памука да код свеца преноћи.
Често се догађа да се заветују и католици и муслимани јер су сви у овом крају уверени у велике чудотворне моћи светог Василија, па тако верују да све ствари које преноће код моштију свеца лече све болести.
Памук, уље и тамјан који су ношени у Острог чувају се за „не дај Боже". Онај ко се заветује да посети мошти светог Василија, наредног дана започиње пост. Неки једнониче, а у манастиру се сви причешћују.
Народна прича описује светог Василија као суровог праведника.
Једна од прича одржана до данас казује: „Василије је некада био свештеник на Банчићима, где тамошњи свет оптужи његову рођаку да је незаконито затруднела са калуђером. Једнога дана када је кренуо на службу, Василије сврати до рођаке и нареди јој да отргне шал око стомака и прекрије, да изгледа као трудна жена. Узе је под руку и прође кроз читаво село, док се народ иза копија и прозора злурадо подсмехивао јер су се раширене гласине показале тачним. Храм никада није био пунији него тог дана, Кад Василије заврши службу Божју, нареди девојци да изађе пред олтар и да се скине гола. Девојка се појави у пуној лепоти коју само младост може да носи а Бог да створи. Народ занеме, све утихну и мук завлада Божјим храмом. Тад повика Василије: „ Да Бог да, да оно место препукло, ђе онај стајао, ко је први изнио и потворио." Истог часа пуче грчка плоча и у земљу пропаде неки Раде Михић.
Сломљена плоча и данас постоји."
Друга прича се односи на једну католкињу из Хрватске која је отишла у Острог да јој излече неку болест за коју лека није налазила пуне две године. Другог дана боравка у манастиру девојка оздрави и од среће извади све паре, дукате и скиде ђердан са врата и приложи их свецу. Када се вратила кући мајка и отац је покараше што је толико благо оставила влашком свецу, на шта девојка одговори да ништа не жали осим оног ђердана. Сутрадан када се пробудила на јастуку поред ње стајаше огрлица али јој се тога јутра и болест поврати.
(Драгомир Антонић; „Обичајник код Срба
са народним календаром за 1988. Годину)
ВРАЊАНЦЕ су често називали ЖУТО ЦВЕЋЕ!
Пошто је после пробоја Солунског фронта, 1918. године ослобођено Врање у граду су се нашли српски и савезнички војници. Међу њима је било и Француза.
Уобичајено уљудни француски војници су Врањанце поздрављали са БОН ЖУР. Како су Брањанци често пречули оно "Н" из речи БОН сматрали су да их французи називају именом цвећа БО(Н)ЖУР.
Како је те године у врањанским баштама било више жутог од осталог цвећа Врањанци су Французима одговарали: "Ми нисмо божур, ми смо жуто цвеће."
До тада Врање је било познато као град под Пржаром и као завичајно место Боре Станковића.
Слађана Недељковић, песникиња и сликарка из Врања, подсетила ме ових дана на легенду о Белом мосту.
Бели мост или мост љубави је назив за мост у Врању који је подигнут 1844. године. Мост се налази изнад Врањске реке, у улици Девет Југовића и налази се и на грбу града Врања. Представља непокретно културно добро као споменик културе.
Легенда каже да је мост подигла мајка туркиње Ајше у спомен несрећне љубави њене ћерке и српског пастира Стојана.
По рођењу ћерке Ајше, Селим-бегу су пророчице прорекле да ће се она заљубити у Србина. Иако је отац покушавао затварањем ћерке да спречи пророчанство, није успео у томе. Када је затекао Стојана и Ајшу загрљене крај реке покушао је да убије српског пастира. Међутим, усмртио је сопствену ћерку која је својим телом заштитила младића којег је волела. Након тога је и Стојан својим ножем одузео себи живот.
На месту где се одиграо догађај, подигнут је мост, а на мост је постављена плоча, тзв. тарих, на којој на турском језику стоји натпис: „Проклет нека је онај који растави што љубав састави".

Традиционални сусрет "Ђурђевдан код Стевана" - сећање и поетски поздрав Стевану Раичковићу, одржан је пре без мало недељу дана, на Калемегдану, недалеко од песникове бисте.
На "зборном месту" поезији и песнику у част, нашли су се његови пријатељи песници, уметници и поштоваоци: Матија Бећковић, Радомир Андрић, Адам Пуслојић, Мирослав Максимовић, Душко Новаковић, Братислав Р. Милановић, Милош Кордић, Драган Хамовић, Бранислав Вељковић, Миљурко Вукадиновић, Мирјана Ковачевић, Миливоје Баћовић.

Тумачићемо латинске изреке:
Accipe vitam offers. - Узми све што ти живот пружа.
Amor vincit omnia. - Љубав све побеђује.
Fortes fortuna adiuvat. - Срећа помаже храбрима. ~ Теренције
Audaces fortuna iuvat. - Одважнима срећа помаже.
Omnia vincit amor. - Љубав побеђује све ~ Вергилије
De gustibus (et coloribus) non est disputandum. - О укусима (и бојама) не треба дискутовати.
Labor omnia vincit. - Рад побеђује све.
Audi, vide, tace si vis vivere in pace. - Слушај, гледај, ћути, ако желиш да живиш у миру.

Султан Махмут, Мехмед Освајач зидао је Шабац 1470. године. Турци су Шабац звали Бугјурделан - Купињак!
Неки други кажу да је име настало од Савац - насеље уз реку Саву.
Мађарски историчар Бонфилије каже да су Турци овим именом називали тек започете зидине.
Писац Сисмонди је сматрао да Шабац на турском значи ДИВЉЕЊА ДОСТОЈАН, док је А. Хакер тврдио, као и наш научник Стојан Новаковић, да на турском Шабац не значи ништа.
У старим летописима, 1476. године, спомиње се „Заслон иже зовет". Име Шабац се у овом данашњем облику јавља средином 17. века.
Шабац и његова околина, сазнавало се, има томе, из огласа „Зорка Фарма" дали су творца језика Вука Караџића, историчара Стојана Новаковића, писце Јанка Веселиновића и Лазу Лазаревића, научника Јована Цвијића.
Градом је управљао и господар Јеврем, један од најчувенијих Обреновића, чија је ћерка донела ПРВИ КЛАВИР у Србију. 1856. године Шабац добија прву праву апотеку. Отворио ју је Франц Лудвиг, који ће десет година касније прешавши у православље постати Мијаило Филиповић.

„Ако вам "не иде", ако вам се не остварује очекивано, ако се не осећате баш најбоље у сопственој кожи, ако пружате мање него што бисте могли и постижете мање него што заслужујете, ако не можете да решите разне судбинске чворове... - ПОЈАЧАЈТЕ МОЛИТВУ!
И видећете резултате, веома брзо. У распону од брзе помоћи до правог правцатог чуда: од решења до спасења.
Једноставан савет.
Лечи и помаже, разрешава и исцељује."
(Драгослав Бокан)

Не знам да ли Вам се догодило да досањате сан који сте снивали.
Уколико јесте, онда веома добро знате шта Вам се догодило.

Сањајте! УЗ БЕОГРАД 202!

„Само срцем се добро види!" (Егзипери)

Слушајте нас на ФМ 104,0 Мегахерца и преко Интернета.

Линк за слушање нашег Радија: http://tinyurl.com/Beograd202
Пронађите нас и на Твитеру: https://twitter.com/beograd202

Контакт:
++381 11 3249 202
СМС: 064 0202 200
Мејл: program202@gmail.com

Избор музике и продукција: НЕНА ОГЊЕНОВИЋ ТРКУЉА.

Аутор, домаћин и водитељ: Лука Мијатовић .

„Човек мора да уме да види свет."