Широм затворених очију - Отисак душе

Многи набрајају шта је то лепо на њима, шта воле код себе, онако људски посматрано, мислећи да ако набројимо своје врлине да ћемо почети искрено да волимо себе. Вероватно врло брзо многи схвате, да то није пут.
За мене, волети себе значи препознати и волети Бога у себи, знати да је Бог и у свим другим људима (животињама, биљкама и стварима). Бити благ према себи и не кривити се, без обзира на искуства која пролазимо. Јер ако си строг према себи, заправо си строг према Богу и према свом унутрашњем детету. Оно се тад уплаши и растужи.
Кад нам се чини да је све супер, кад се смејемо, кад смо радосни, не пада нам на памет да се наљутимо на себе, али није тако ако мислимо да смо нешто погрешили. Било ко да направи идентичну грешку, били би благи, покушали бисмо да утешимо ту особу, вероватно би нам се чинило да није направила ништа страшно. Међутим, када смо ми у питању, постајемо другачији и све преувеличавамо.
У тим тренуцима треба да се сетимо детета у себи које се вероватно уплашило, преузети одговорност и обратити му се као што се мајка обраћа детету кад жели да га заштити и смири. Кад му се обратите на тај начин, осетићете управо љубав према себи.
Освестите чињеницу да је дете увек ту и уместо себи обраћајте се њему. Видећете разлику, а ускоро и осетити посебну врсту љубави. (Хо'опонопоно)

Ту смо, да поделимо овај тренутак живота...
Добро нам дошли!
Јелена Дејковић, Роберт Денић, Душица Мијатовић